Strune
Najslabija karika u lancu elemenata udica – struna – štap – čekrk je struna. Osnovno merilo kvaliteta strune, do nedavno, bio je odnos prečnika i nosivosti. Što je prečnik bio manji, a nosivost veća, to je struna bila pouzdanija. Pritom su ostale osobine strune bile zanemarivane. Procena kvaliteta vršena je poređenjem sa monofilom drugih proizvođača, ručnom proverom nosivosti na suvom čvoru. Zbog rezultata dobijenih takvim načinom provere, deklarisane nosivosti koje navodi proizvođač ribolovci primaju s rezervom i to iz više razloga.
Savremeni tehnološki proces zahteva kontrolu u laboratorijskim uslovima i na način nepoznat najširem krugu korisnika. S obzirom na mogućnosti mernih instrumenata i na metode koje se danas primenjuju u tehničkoj kontroli, u rezultate merenja ne bi trebalo sumnjati. Gde je onda problem? Prilikom ribolova strune su izložene temperaturnim razlikama, loše odabranim i vezanim čvorovima, oštećenjima usled pohabanih vođica na štapu i čekrku, trenju i neravninama podvodnih prepreka, razornom dejstvu naftnih derivata u vodi, štetnom uticaju sunčevih zraka, … itd. Činjenica je da se strune ne ispituju u stvarnim uslovima već u onim u kojima se mogu izmeriti vrednosti daleko povoljnije od realnih.
Deklarisana nosivost neke strune je lineama – aksijalna nosivost ustanovljena na bilo korn delu nevezane strune. To je nosivost koju struna nikada u toku svog radnog veka neće imati jer je uvek vezana čvorom koji je oslabljuje. Najbližu vrednost deklarisanoj struna ima kada puca van čvora, pod uslovom da na tom mestu nije oslabljena oštećenjem i da je do kidanja došlo istezanjem.
Ribolovci su zbog lakšeg izbora, manje istegljive strune nazvali tvrdim a istegljive mekim, što donekle definiše zateznu čvrstoću i otpornost na habanje. Nisko istegljive, tvrde strune imaju nešto veću nosivost i otpornije su na habanje, ali imaju i veći memoriju što skraćuje daljinu izbačaja. Istegljive, mekše strune su najčešće niže nosivosti, lakše se oštećuju, ali slabije pamte i lakše otiču i klize kroz provodnike. Sa nisko istegljivim strunama postiže se lako osetljiv kontakt sa dnom, brže i jasnije se prenosi informacija o napadu grabljivice i kontra je brža i efikasnija. Dovoljno su istegljive da amortizuju odsečan napad grabljivice na kratkim odstojanjima i da u kombinaciji sa štapom i proklizavajućom kočnicom čekrka ublaže udare u borbi.
Kada je nešto malo istegljivo, znači da ima mali opseg elastičnih deformacija. Struna se ne isteže, čvor se zateže i puca na mestu vezivanja, što je u slučaju namernog kidanja poželjno, pod uslovom da čvor smanjuje nosivost strune više od 20%. Manjak jedne petine nosivosti je cena koju treba platiti kontrolisanom kidanju. Time se rešava problem tridesetmetarskih ostataka strune koje lelujaju u vodi i zagađuju najproduktivnija varaličarska mesta. Druga stvar zbog koje je kontrolisano kidanje poželjno su plastične deformacije. Sile kidanje na klinč – čvoru je niža od deklarisane i u opsegu je elastičnih deformacija. Ako je struna vezana za čvorom koji ne obezbeđuje kidanje na mestu vezivanja, moguće je kidanje kritičnom silom, a pošto je deformacija proporcionalna naprezanju do prekida dolazi na bilo kom delu strune. Ta naprezanja monofila su u opsegu plastičnih deformacija i preostali deo strune nema više onu elastičnost ni nosivost koju je ranije imao. Svako veće kidanje strune postizaće se manjim silama zbog smanjenog prečnika strune, što je posledica plastične deformacije nastale usled kidanja kritičnom zateznom silom. Ribolovci imaju običaj da za neke istegljive strune kažu da su bolje kad malo “obajate”, što u suštini nije tačno. Ni jedna struna starenjem ne postaje bolja. Istegljive strune nakon prvog kidanja van čvora postaju manje istegljive i lakše pucaju na čvoru, ali im se nosivost smanjuje i vremenom postaju nepouzdane.
Čest uzrok neželjenog kidanja strune prilikom ribolova je umanjena nosivost usled oštećenja. Prolazak opterećene strune kroz provodnike i preko vođice prihvatača nije opasan ako površina dodira nije pohabana. Dotrajali i ižljebljeni vršni provodnik štapa ski daglatki površinski sloj strune, smanjuje joj prečnik, a sa njim i nosivost. Osim toga prilikom varaličarenja pri dnu struna prolazi preko tvrdih neravnina različitog porekla, izložena je oštricama školjki ali i zubima grabljivica. Nema te monofilne strune otporne na sečivo školjke i oštre štučije zube. Postavljanjem petnaestak centimetara kevlarskog predveza iznad varalice postiže se zaštita niti od pregrizanja, ali nema zaštite veće dužine strune od različitih uzročnika habanja. Zato na kritičnim terenima strunu treba što češće kontrolisati i vizuelno i propuštanjem između palca i kažiprsta i oštećene delove obavezno odstraniti da bi se izbegla neprijatna iznenađenja. Isto važi i za oštećene provodnike i za vođicu strune koje odmah po uočavanju oštećenja treba zameniti, jer već nakon nekoliko prolazaka strune preko oštećenja ona više nije pouzdana.
Monofilne strune se proizvode u svim bojama, od providne do potpuno crne, a upredene od bele do tamnih nijansi zelene. O uticaju boje na uspešnost u ribolovu postoje suprotna mišljenja ali se većina ribolovaca slaže da boja nije toliko bitna koliko prečnik strune. Monofili većeg prečnika skraćuju daljinu izbačaja, vibriraju u bržoj tekućoj vodi i ometaju vibracije manjih voblera. Osim toga, stvaraju veći otpor i veći višak strune između varalice i vrha štapa i time ometaju pravilno vođenje varalice i ublažavaju kontru. Po nekim iskustvima, za bistru vodu treba koristiti prozirne strune, za muntu je nebitno, a u uslovima smanjene vidljivosti treba koristiti fluo-strune zbog lakšeg vođenja varalice na mesto očekivanog napada. Ovakav pristup je prihvaljiv, naročito gledano iz riblje perspektive, jer one strunu vide odozdo i ako nije većem kontrastu sa bojom neba, struna je za nju teško uočljiva. U salmonidnoj, izuzetno bistoj reci Gacki, potočne pastrmke uopšte ne zaziru od fluo-žute-zelene strune. Verovatno nisu obaveštene da ta struna nije za tu vodu. Uglavnom, čvrstih pravila kada je boja u pitanju, nema.
Izbor strune za varaličarenje zavisi od težine, metoda ribolova i uslova na ribolovnom mestu. Za laki varaličarski ribolov koriste se strune prečnika 0,18 – 0.25 mm i nosivosti do 5kg, za srednji ribolov 0,25 – 0,30 mm, nosivosti do 8 kg, a za teški slatkovodni ribolov varaličarenjem, strune prečnika do 0,45 mm i nosivosti preko 10 kg.
Za površinski ribolov koriste se istegljivi monofili male memorije, kojima se postižu dalji zabačaji lakših varalica. Kada se varalica vodi u srednjim i dubljim slojevima, naročito teži leptiri, kašikaste varalice i tonući vobleri, moguće je korišćenje manje istegljivih monofila. Prilikom varaličarenja pri dnu džigovanjem, najbolji rezultati se postižu tanjim, malo istegljivim – tvrđim strunama, otpornijim na abraziju pri čemu je boja od manje važnosti. Preporučljivo je u ribolovu varalicom uvak imati jednu ili dve rezervne špulne sa različitim strunama, jer se izbor često vrši na samom ribolovnom mestu u zavisnosti od brzine rečnog toka, konfiguracije i vrste dna, daljine i dubine na kojoj se riba kreće i od vrste ribe koja je u tom trenutku aktivna.
O upredenoj struni…
Monofilni najloni su već godinama najpopularniji među varaličarima. Njihov kvalitet, i relativno niska cena još uvek doprinose njihovoj popularnosti uprkos sve brojnijim i savršenijim upredenim strunama i njihovim varijacijama. Nekoliko reči o…
“DYNEEMA” je naziv za sintetičko vlakno izuzetne čvrstine (15 puta jače od čelika i skoro 40 % jače od kevlara), koje se obično koristi u izradi neprobojnih prsluka, planinarske opreme, jedriličarstvu… a na našu sreću, i u izradi ribolovačkih struna. “Dyneema” je otkriće holandske firme “DSM” 1979. godine, a sa komercijalizacijom se počelo oko 1990.g. Po njihovoj licenci razvijen je identičan proizvod u SAD pod nazivom “Spectra” (“kompanija Honeywell”). Polietilen je materijal koji leži u osnovi “Dyneema” vlakna, tačnije – (ultra high molecular weight polyethylene). Snaga “Dyneema” vlakna potiče iz extremne dužine svakog pojedinačnog molekula. Tačka topljena je na oko 145-150 stepeni Celzijusovih. Nosivost vlakna je u najvećoj meri određena samom njenom debljinom. Mala istegljivost (1 – 5 %), velika otpornost na abraziju i mali prečnik u odnosu na monofilne strune su svojstva zbog kojih varaličari često posegnu za upredenim strunama. Kako i sam naziv govori, upredena struna se sastoji od pletenih “Dyneema” vlakana, i to – vlakna u snopove, snopovi (njih 6-8) u finalnu strunu… Pravilo je da je cena viša ukoliko je i više snopova… Međunarodna jedinica mere za sva vlakna, pa i za “Dyneema” (Spectra) vlakna je DECITEKS (dTex) – označava težinu vlakna u dužini od 10.000 m. Npr. vlakno sa oznakom 120 dTex ima masu od 120 g na 10.000m! Danas su najmanja sa oznakom oko 50 dTex-a, a za ribolov se upotrebljavaju “Dyneema” – 440 dTex
Upredena struna ima svoje dobre i loše strane… pa samo u nekoliko reči da ih spomenemo – – Varaličarenje klasičnim pletenicama zahteva kvalitetan pribor. Zbog skoro nikakve istegljivosti i malog prečnika, pletenica je pravi rasturač ribolovnog pribora slabijeg kvaliteta. Mašinica bi obavezno trebala biti savremenija, sa unakrsnim slaganjem strune i frikcionom kočnicom bez mane. Štap bi morao odgovarati struni… savitljiv i jak, sa kvalitetnim karikama (uglavnom SiC i Al-oksid)… – Kod borbe sa ribom “na kratko” riba je u boljoj poziciji nego prilikom upotrebe monofila. – Cena kvalitetne pletenice je visoka, ali s druge strane njena dugotrajnost i broj spašenih varalica ovu “manu” anuliraju… – “Vidljivost” u bistrijim vodama
… a zašto ih onda koristimo? zbog… – rane detekcije udarca ribe i brže kontre, što rezultuje češćim i sigurnijim zabadanjem – odlične kontrole varalice, naročito džigova – manjeg otpora vodenoj struji zbog umanjenog prečnika – mogućnosti izuzetno dalekih zabačaja – većeg procenta spašenih varalica |
Pogledajte: Upredene strune – od A do Š!