Varalicar.com

Osmatranje vode i terena

Vodu možemo da posmatramo sa aspekta više parametara kao što su: temperatura, prozračnost, sadržaj organskih materija, količina pronosa nanosa, brzina toka, sadržaj rastvorenog kiseonika i slično. Svi ovi parametri imaju uticaja na ponašanje riba, kao što imaju i meteorološki uslovi: atmosferski pritisak, oblačnost i padavine itd. Postoje i neki elementi koji utiču na ponašanje riba, kao što su, na primer, mešanje termalnih voda ili sistem rada hidroelektrana i sl.

Svi pecaroši koji imaju isti pribor i imaju iste mamce nemaju isti uspeh. Majstori od zanata znaju na kome mestu i kada i kako treba da se peca. Dugogodišnje iskustvo i život na reci daje prednost domaćim ribolovcima u odnosu na one koji se prvi put nađu na nepoznatom terenu. Ribari kriju svoja mesta od drugih. Izabrati pravo mesto znači 90% uspeha.

Na ovome mestu zadrzaćemo se da prikažemo neke osnovne karakteristike rečnih tokova iz kojih možete da izvučete praktične zaključke vezane za pronalaženje dobrih pozicija za bolje ulove.

U inženjerskoj praksi rečni tokovi se dele na tokove sa burnim i mirnirn tečenjem. Da ne bismo zalazili u hidrauliku i mehaniku fluida, koje tačno definišu rečna tečenja, ovde ćemo grubo reći da su burna tečenja karakteristična za manje planinske tokove sa povećanim padom dna. Ove reke imaju veliku kinetičku energiju i sobom nose velike količine kotrljajućeg nanosa. Obično su čistije, hladnije i imaju više rastvorenog kiseonika. Iz ovoga sledi da su pogodnije za život salmonidnih vrsta. Za vreme padavina mogu dobiti bujični karakter, kada im se proticaj višestruko uvećava.

Dna ovih reka su tvrda, uglavnom kamenita i šljunkovita, sa lokalnom promenom dubina (virovi).

Reke i kanali sa mirnim tečenjem imaju mali pad, tako da sobom nose uglavnom suspendovani nanos, koji vodi daje zamućenje. Ove reke krivudaju – meandriraju. Tečenja ovih reka mogu se dosta precizno obraditi matematičkim modelom. U ovim tokovima uglavnom zive ciprinidne vrste riba. Oscilacije brzina, proticaja i nivoa vode nisu tako nagle kao kod reka sa burnim tečenjem, već se dešavaju postepeno, tako da se mogu lako prognozirati.

Sada ćemo posmatrati jedan deo rečnog toka na kome ćemo da definišemo potrebne elemente i objasnimo karakteristična strujanja (slika levo).

Ako stanemo tako da gledamo u pravcu u kome reka otiče, u pravcu leve ruke nam je leva obala, a u pravcu desne ruke desna obala reke.

Stacionaža je udaljenje posmatranog preseka (mesta) mereno od ušća reke izraženo u kilometrima. Stacionaža znači raste kako se krećemo uzvodno, a 0 km + 000 je stacionaža reke na ušću.

Proticaj Q je količina vode koja prođe kroz posmatrani presek rečnog korita u jedinici vremena. Izražava se u m3 u sekundi ill za male potoke u litrima u sekundi.

Rečna matica je linija koja pokazuje mesta prolaska najvećeg proticaja. To su mesta sa najvećom brzinom rečnog toka i uglavnom mesta sa najvećim dubinama. U matici reka ima najveću energiju, tako da potkopava rečno dno i obalu, odnoseći nanos, koji taloži na mestima gde energija toka postaje mala. To su po pravilu mesta na konveksnoj obali.

 

 

Ako posmatramo jedan poprečni presek reke u krivini, videćemo da se voda kreće u pravcu strelica označenih na crtežu (slika dole). Ovo strujanje zovemo centrifugalno i ima izuzetan značaj. Vidimo na slici da strujnica udara i potkopava desnu obalu, dok na levu iznosi materijal i taloži ga.

 

Ako ovo strujanje vektorski saberemo sa osnovnim, dobijamo takozvano „helikoidno” ili zavojno strujanje, koje ima oblik spirale sa smerom prema ušću (gornja slika – b). Zavojno strujanje je, znači, posledica centrifugalnog strujanja. Kako je centrifugalno strujanje karakteristično za krivine, to znači da će zavojno strujanje pri izlasku iz krivine slabiti i postepeno nestati!

 

Posmatrajmo sada deo reke između preseka 1 i 2. Na tome delu reka pravi krivinu, koju zovemo meander. Dužu ili spoljnu obalu zovemo „konkavna”, a kraću ili unutrašnju zovemo „konveksna”. Konveksna obala je udaljena od rečne matice, tako da je energija rečnog toka tu mala, pa reka na konveksnoj obali taloži nanos. Iz tih razloga konveksna obala je plitka, peskovita, zamuljena, obrasla travom i šibljem.

Na konkavnim obalama razvijaju se gradovi i grade luke i pristaništa, jer je po pravilu obala visoka i nije plavljena.

Između dva meandera postoji prav deo, koji se naziva „infleksija”.

Sada ćemo posmatrati karakteristične poprečne preseke 2 i 3 (slika ispod).

 

Na preseku 3 vidi se položaj rečne matice, koja se nalazi uz visoku konkavnu obalu. U infleksiji, na preseku 2 matica šeta (prelazi) sa jedne na drugu obalu, pa i linija istaložavanja nanosa isto šeta. Iz tih razloga u infleksiji imamo smanjenje dubine po sredini preseka (reke). Reka u infleksiji pri malim vodostajima odnosi sprud, tako da teži da produbi korito (označeno isprekidanom linijom).

Što se tiče brzina vode, one su od mesta do mesta različite. Na slici ispod imamo presek rečnog korita, sa rasporedom brzina po vertikalama, i rasporedom brzina u svakoj vertikali po dubini.

 

Vidimo sledeće:

• najveće brzine su u preseku u matici (linija C), dok su levo i desno brzine sve manje.

• u posmatranim linijama (A, B, C, D) brzine su najmanje pri dnu i rastu prema površini da bi dostigle maksimalnu vrednost na oko 85 -90 % dubine, mereno od dna.

(Brzine imaju pravac i smer upravan na ravan monitora, a ne pravac koji vidite na slici, zbog ograničenih mogućnosti crtanja).

•  na preseku D prikazana je srednja brzina u preseku Vsr.

 

Sa stanovišta pecanja sve ovo izloženo ima značaja iz više razloga. U letnjim danima, kada je temperatura vode relativno velika, riba traži vodu bogatiju kiseonikom. Po pravilu, to su mesta sa povećanom turbulencijom i brzinom vode. Takođe, ribe uglavnom izbegavaju matice, jer u matici moraju da se bore sa snagom rečnog toka. Iz izloženog teksta (zavisno od vodostaja i proticaja) možete znati koja obala je zamuljena ili plića i koja više odgovara određenim vrstama riba.

 

Interesantna mesta za pecanje mogu da se pojave tamo gde se strujnice razdvajaju ili se javlja povratni tok vode (slika ispod). Ovaj povratni tok je karakterističan za limane.

Ako su limani duboki, mogu biti idealni za skrivanje grabljivica, pa tu obavezno ponuditi mamac!

Ako je prepreka pod vodom, razdvajanje toka vidimo na slici.

 

 

 

 

 

 

 

Kod suženja, u osnovi dobijamo sledeću strujnu sliku.

Na gornjoj slici vidimo da iza proširenja imamo povratno strujanje ili mirnu vodu.

Podvodne prepreke su jako atraktivne za pecanje! Nekada ih pecaroši sami prave kada ih nema (spuštaju vezano granje ili stare šporete i slično). Potopljeni brodovi ili druga plovila su takođe idealna mesta!

Ovde je momenat da napomenemo da jedna ista mesta nekad daju dobre ulove a nekad ne. Vodostaj može da igra važnu ulogu, ne samo zbog premeštanja riba, već zato što menja konfiguraciju rečnog dna. Istaložavanje i odnošenje rečnog nanosa zavise od vodostaja, tako što se dešavaju suprotni procesi pri malim i velikim vodama. Razlog je taj što pri malim vodostajima reka ima malu brzinu i slabu centrifugalnu silu, a samim tim i malu energiju, pa taloži nanos na najdubljim mestima.

Karakteristična mesta su kod nosećih mostovskih konstrukcija, jer stubovi u reci sužavaju rečni profil i utiču na strujanje isto kao na slici iznad. (presek 1 – suženje), ali u podužnom preseku dešava se da voda potkopava stub i materijal taloži kao na slici

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Na slici se vidi da u zoni stuba uzvodno imamo produbljenja usled erozije dna, a nizvodno imamo prag od iskopanog materijala. Mali vodostaji donose obrnut proces!

Neke ribe najbolje rade kad je vodostaj stabilan, a neke kad je u blagom porastu. Tako i zamućenost igra bitnu ulogu.

Obilazeći reku možete da vidite da na nekim mestima stalno ima pecaroša. To su obično karakteristična mesta sa mešanjem vode, podvodnim preprekama, limani, rupe ili grebeni. Ima, međutim, pozicija koje daju odlične ulove a nemaju nikakvu vidljivu karakteristiku. Takva mesta se teško pronalaze i ljubomorno čuvaju. Uz korišćenje eho-sonara i GPS uređaja pronalaženje takvih mesta je daleko olakšano. Sonari registruju dubine i prepreke, pa se uz njihovu pomoć lako pronalaze odgovarajuća mesta.

Veoma niske vodostaje treba iskoristiti da obiđete reku i u svoj plan ucrtate i upišete podatke o panjevima, potopljenim stablima, rastinju, neravninama oko obala i dubinama vode. Ovi podaci će vam dobro doći kasnije.

Bez upotrebe sonara možete steći nekakvu sliku o rečnom dnu ispitivanjem na sledeći način (ako ste u mogućnosti, najbolje je ispitivati po niskom vodostaju). Dugačkim konopcem vežite sidro, spustite ga i vežite čamac na kratko. Na duži štap montirajte teško olovo i postavite plovak da otprilike bude na 3-4 m od olova. Spustite sistem prema obali, onoliko daleko koliko vam dozvoljava dužina štapa. Struna mora biti zategnuta. Možda će vam plovak visiti na struni iznad vode. Pomerajte olovo prema matici, tako da osećate dno. Pratite plovak i videćete promenu dubine i registrovaćete prepreke u vodi. Pretražite zonu (pojas) širine koju vam štap dozvoljava. Ako naiđete na nešto interesantno što treba zabeleđiti, zabeleđite i skicirajte orijentire. Sada popustite konopac na sidru za oko 3 m pa ceo postupak ponovite. Sve ove radnje ponavljajte dotle dok imate slobodnog konopca na sidru a zatim ponovo usidrite čamac tamo gde ste stali i ponavljajte ceo postupak. Ovo mođe izgledati kao mukotrpan posao, ali se isplati žrtvovati dan-dva pecanja.

Kada su velike reke u pitanju, kao što je Dunav, pozicije za pecanje ne treba tražiti dalje od 30-40 m od obale. U tom priobalnom pojasu dešava se sve interesantno. Som je obično najdalje, u najdubljoj vodi. Dubine od 7-8 m su velike, tako da vam to bude orjentir. Smuđ je nešto bliže obali, štuka može biti i u travi itd. Ovo ne znači da krupan som ne može biti na tri metra od obale – naprotiv! Važno je da teren bude pogodan, a udaljenje od obale je za grubu orijentaciju. Velike somove i smuđeve pecali smo i u obali, na svega 2-2,5 m dubine!

Ujutru i u sumrak riba se, generalno rečeno, pomera prema obali!

Što se tiče osmatranja vode najbolje je voditi dnevnik. Ovo rade i iskusni pecarosi koji imaju ozbiljniji pristup pecanju. Naime, praksa je pokazala da neka mesta daju ribu pri određenim vodostajima. U dnevnik treba pored datuma zabeležiti količinu, mesto i vreme ulova, vodostaj i tendenciju vodostaja, oblačnost, temperaturu, vetrovitost i prozirnost vode. Ove podatke zabeležite i za mesta bez ulova, tako da znate gde i kada možete da očekujete ulov a gde ne. Što imate “deblji” dnevnik to će vam i prognoza biti tačnija.

(Navodim primer iz sopstvene prakse. Mesto je sa dosta podvodnog granja i panjeva. Iz vode viri odsečeno stablo za koje skoro uvek vezujem čamac. Ako je vodostaj toliko visok da se stablo ne vidi ili viri iz vode do dvadesetak santimetara, sigurno ću imati smuda (zimi, još bolje u proleće ili jesen). Zimi ga dobijam posle, na primer, 11 sati, dok leti preko celog dana, najbolje rano ujutru i pred sumrak. Zimi su krupniji komadi, ali se peca samo komad – dva. U slučaju da je voda dosta mutna, od ulova nema ništa. Pri nižim vodostajima zimi nema ulova, leti se i upeca po neki sitniji smuđ. Ako pomenuto stablo viri iz vode 1 m ili nešto više, može se upecati samo štuka i to u letnjem i jesenjem periodu. Pravilo kaže da smuđ udara odmah pa ako se ne javi za dvadesetak minuta – menjajte mesto. Ovo pravilo ne važi na pomenutom mestu ako je vodostaj odgovarajući. Probam upornje i skoro uvek ponešto i upecam. Ako čak ne uhvatim ništa, promenim nekoliko mesta pa se vratim ponovo.)

Pecanje po vetru zna da bude neprijatno ili nemoguće. Za vreme velikih vrućina po vetrovitom danu ulovi mogu biti dosta dobri. Bolji je položaj kada vetar duva sa vode prema obali (u lice a ne u leđa – za one koji pecaju sa obale). Ovo se može objasniti time što vetar rashlađuje i aeriše vodu. Vetrovita obala čini vodu manje prozračnom tako da se vetrom postiže efekat zamućenja.

Blago zamućenje i porast vodostaja su pravi momenat za pecanje nekih vrsta riba. U zimskim uslovima efekat vetra nema uticaja, jer u hladnoj vodi ima dosta rastvorenog kiseonika.

U delovima reka koji su pod usporom zbog izgrađenih brana, javljaju se neprirodni režimi tečenja. Neprirodne oscilacije nivoa i brzina vode zbunjuju i ribe i ribolovce. Naime, u prirodi se ne dešava da brzina rečnog toka raste dok nivo opada i obrnuto. Posebna je priča što se u toku dana režimi mogu promeniti po nekoliko puta. Šaranske vrste su posebno osetljive na ove promene. Ulov pastrmki je bolji kada voda nadolazi, ulov smuđa – kada voda zabrza. Lokalni pecaroši poznaju režime rada hidroelektrana, što je neophodno za dobre ulove.

U ribolovačkim novinama daje se lunarna prognoza uspešnosti ribolova (zavisno od mesečevih mena). Ovu prognozu ne shvatajte ozbiljno. Ako veličina meseca i vreme njegovog izlaska (i zalaska) ima uticaja na uspešnost u ribolovu (u šta se lično nisam uverio), onda se to odnosi na idealan dan bez drugih uticaja. Lunarna prognoza raznih autora ne poklapa se sa prognozom iz GPS uređaja, čak ni približno, pa zato ni u jednu ne treba verovati.

 

Preuzeto iz knjige “Sportski ribolov”, autora Milana M. Slijepčevića (uz saglasnost autora).