Varalicar.com

Varaličarenje zubatice – Bluefish u New Yorku

Šta treba raditi kada dođete iz Srbije u New York na pet dana? Naravno, posetiti muzeje Guggenheim i Metropolitan, neki džez klub, šetati Petom avenijom i Central parkom… Da li treba ići na pecanje ako ste strastven ribolovac? Naravno ne, pa ne dolazi se zbog toga u New York!

Ovako je mislio i moj prijatelj Boban kada me je posetio u New Yorku u krajem aprila 2009. Na moj poziv da ujutru idemo na pecanje je odgovorio da nema vremena. Ja ustajem u pola noći i pakujem kombinezon, jaknu i torbu sa varalicama u kolica (slična onima koje kod nas penzioneri koriste pri odlasku na pijacu). Kao i većina ljudi koji žive na Manhattanu, nemam automobil i za odlazak u ribolov koristim javni prevoz. Posle skoro dva sata provedenih u dva metroa i autobusu stižem do Floyd Bennet Fielda. Odlazim do mosta koji je na samom ulasku u Jamaica Bay. Uspevam da pregazim do potopljenog peščanog spruda jedno 70 metara od obale. Ostaje mi par sati dok se ne razdani i nadam se da ću imati sreće u lovu striped bassa (Morone saxatilis), koji mnogo bolje radi noću. Menjam razne varalice: bucktaile, dartere, needlefish, Bomber voblere, voblere sa metalnom paktom… Ali nisam imao ni jedan udarac dok se sunce nije pojavilo. Naravno bio sam razočaran, ali tada sam imao manje iskustva i nisam znao da početkom sezone, kada je voda hladnija, striped bassa treba tražiti u plićim mirnijim vodama i varalice voditi polako. Ja sam izabrao mesto koje povezuje zaliv sa okeanom gde su strujanja usled plime i oseke dosta jaka i naravno stripera nije bilo.

Ipak, nisam se predavao. Nastavljam dok sunce izranja na horizontu iznad okeana. Stavljam bucktail (olovna glava sa dlakom od američkog belorepog jelena) na koji sam zakačio “pork rind” (traka od svinjske kože). Dva puta za redom dobijam dva meka trzaja. Kao de je riba zagrizla za svinjsku kožu, a ne za prednji deo varalice. Ovo mi govori da nije nije reč o striped bassu: on ribu napada spreda i guta je celu. Ovo više liči na bluefisha koji napada od pozadi i komada ribu zubima. Skraćujem pork rind i ponovo zabucujem i dobijam udarac, kontra i odmah osećam trzanje glave levo desno tako tipično za bluefishe. Moj novi Lamiglass Ron Arra od 11 stopa se povija, kočnica se stalno čuje i zabava počinje. Bluefishevi su neverovatni borci, tokom čitavog izvlačenja se retko predaju, voda pršti oko njih, iskaču iz vode, a kada ih dovučete do sebe cela stvar postaje još interesantnija. Imaju vrlo oštre zube kojim komadaju ribu i uz njihovo neprekidno trešenje glave vrlo je teško otkačiti udicu. Potrebno je koristiti grip ili ih uhvatiti rukom odmah iza škrga i čvrsto držati. Preporučljivo izbegavati varalice sa trokrakim udicama, a pogotovu one sa tri trokrake udice. (Verujte mi na ovome, znam kako je kada se 3/0 trokraka zabije pod vrh prsta)

Pošto sam otkačio ribu koja je bila teška oko 5 kg i pustio je, nastavljam ribolov. Vrlo brzo hvatam i drugu ribu, pa treću… Posle desete sam prestao da brojim, ali moje ruke i ramena nisu. Vrlo je naporno izvući ove borbene ribe iz jake struje od nadolazeće plime. Izdržao sam do podneva kada mi je voda već bila nadošla preko pasa. Pokušavam da nađem put kojim sam prešao do spruda, ali voda je već toliko nadošla da mi je voda prešla preko vrha kombinezona. Na obalu stižem prilično mokar, ali i prilično srećan i zadovoljan.

Umoran, sa mojim “penzionirskim” kolicima koja su otežana sa dve ribe koje sam zadržao prolazim opet ceo put nazad autobusom pa metroom. U New Yorku ima raznih čudaka, pa tako ni ja nisam izazivao veliku paznju sa ribama koje mirišu i čije glave vire iz kolica. Dok se vozim nazad planiram da se odmorim par dana pa da opet idem u ribolov.

Kada sam došao do ulaza u naš stan vrata mi otvara moj šesnaestogodišnji sin Rajko i kada vidi ribe uzvikuje:” Ćale, sutra je Prvi maj, nemam školu. Idemo zajedno na pecanje!” Kako mu reći ne – ništa od mog odmora. Uveče spremam ribu za večeru za naše goste Bobana i njegovu suprugu. Bluefish spada u familiju plavih riba i ima jak riblji ukus koji nekim ljudima smeta, ali dobro začinjena sa belim lukom, peršunom, biberom i maslinovim uljem i ispečena u rerni je vrlo ukusna. Dok večeramo, Rajko i ja pravimo planove za sutra. Boban ćuti, sutra je na programu poseta Guggenheimu, nema se vremena za pecanje.

Ujutru smo Rajko i ja na istom mestu pri samom izlasku sunca. Počinjemo da bacamo bucktails i Hopkins metalne varalice. Riba je i dalje tu i sa zadovoljstvom gledam kako se Rajko napreže dok izvlači ribu. Posle nekoliko ulovljenih riba Rajko rešava da stavi “pencil popper”, beo sa crvenom glavom, kojeg sam napravio i završio pre par dana. Rajko zabacuje, stiska donjii deo štapa među nogama, desnom rukom drži stap iznad mašinice i dok povlači varalicu trese vrh štapa gore dole desnom rukom što izaziva vrh varalice da poskakuje levo desno po vodi. Ova tehnika (pencil popping) se primenjuje u toku dana i vrlo je popularna u New Yorku. U jeku sezone mogu se videti nanizani ribolovci na obali koji pomahnitalo tresu vrhove štapova. Iako sam pokušavao da koristim pencil popper i čak sam ih dosta sam napravio, nikad mi ova tehnika nije bila draga i mnogo sam radije koristio Super Strike poper od 67 grama i sa ovom varalicom imao najviše uspeha.

Igranje varalice po površini vode iritira bluefishe i Rajko vadi ribu od 6 kg. Pri sledećem zabačaju odmah kači sledeću ribu koja brzo spada, ali posle nekoliko metara ponovnog poskakivanja varalice štap se opet savija. Rajko vuče ribu, ali se ispred varalice vidi komešanje vode i štap i pletenica se opuštaju. Drugi Bluefish je napao varalicu spreda i pregrizao leader. Ode moja novonapravljena varalica! Ovo je tipično ponašanje Bluefisha, više njih napada ribu, komadaju je i napad pirana prema ovome izgleda bezazlen. Ostatak jutra akcija je bila slična i završili smo oko podneva iscrpljeni.

Na ovo isto mesto sam ponovo išao nekoliko puta, ali ni sa približnim uspehom kao ova prva dva puta.

Bluefish je riba koja voli topliju vodu. Zimu provode u toplim vodama oko Floride. Kada dođe proleće počne da se kreće uz obalu na sever tek kada vode budu oko 13 do 16 stepeni. U New York se pojavljuju krajem aprila ili početkom maja. Prvo se pojavljuju veći komadi, takozvani chopperi, koji su otporniji na hladnu vodu, a tek kasnije manji primerci. Rajko i ja smo imali sreće da uhvatimo taj prvi talas velikih bluefisha, koje posle prolećnog mrešćenja stižu gladne i zalaze u zalive u potrazi za hranom. Jedna od glavnih hrana im je bunker (Brevoortia tyrannus), riba koja se hrani planktonom i inače se lovi mrežama radi proizvodnje sve popularnijih omega 3 ulja. Taj prvi talas traje do deset dana, a posle se pojavljuju manje riba i povremeno talasi većih riba. U vodama New Yorka se zadržavaju negde do kraja Oktobra ili Novembra, to jest sve dok temperatura okeana ne opadne na 7 do 10 stepeni Celzijusa.

U avgustu i septembru se pojavlju i ovogodišnji mladi bluefisha veličine do 24 cm, takozvani snapperi. Relativno se lako mogu uhvatiti i predstavljaju šansu za decu da ih love na sitnije komade ribe ili manje varalice.

Sa dolaskom jeseni riblja mlađ i sitnije ribe počinju da izlaze iz zaliva i uz obalu okeana se sele na jug. Tada postaje raj za lov grabljivica duž obale. Bluefishi i striped bassovi prate sitnije ribe i nađete li sitnije ribe, naći ćete i velike grabljivice i imati skoro siguran ulov.

Svetski rekord za bluefisha iznosi 14,4 kilograma i riba je ulovljena u Severnoj Karolini, ali su najčešći primerci između 3 i 6 kilograma. Evo nekih podataka da bih ilustrovao kakvi su ulovi: na takmičenju države New York za 2011 godinu je pobedio Bill Davison, član mog bivšeg kluba Striper Surf Cluba www.stripersurfclub.com sa ribom težine od 7,7 kg. Bill je takođe pobedio i u klupskom takmičenju sa najvećim brojem bluefisha težine preko 3,7 kilograma; uhvatio je ukupno 51 komad. Bluefishi se pojavljuju i u Evropi u toplijim vodama Sredozemlja. Evropski rekord je 10,97 kg uhvaćen davne 1953. godine u Španiji. Pojavljuju se i bliže u Jadranskom moru pod imenom zubatica ili strijelko. Na ušću Neretve su počele da se masovnije pojavljuju i lokalni ribari se žale jer im znatno smanjuju ulov cipola.

Ako vas kojim slučajem put nanese u New York. Razmislite da li ćete imati vremena samo za Guggenheim ili možda i za pecanje. Ako se odlučite da idete u ribolov ne bih vam preporučio da idete sami u ribolov sa obale (Surf fishing) ako nemate nekog poznanika ribolovca ili novca da platite vodiča koji vas može uputiti, ali zato možete naći brodove (party boats, 30 $ do 50 $ po osobi) koji će vam dati opremu i odvesti do mesta gde ćete gotovo sigurno uloviti nešto. Bistro!

Piše: Predrag Radovanović

Objavljeno u magazinu “Spin & Fly”, br. 20.