Fotografija
Kako napraviti uspešnu fotografiju ulova…
Da li ste se ikad zapitali kako to da fotografija ima toliku moć da vas vrati kroz vreme, da vam izdvoji mirise iz sećanja, da prikaže osećaje iz prošlosti toliko verno, da pomislite da ste se vratili u neki lep trenutak bosonogog detinjstva?
Ta moć slike nije slučajna. Jedino ona može “zaustaviti vreme” i tako ga učiniti večnim. A za nas varaličare nema, mislim, ništa važnije od “zamrzavanja” naših ulova, naročito kapitalnih – za nas i za naša pokolenja. Snimiti trofeje i od tih snimaka načiniti fotografije danas je lakše no ikad. Za to vam trebaju samo tri stvari:
1. – dobra volja,
2. – foto aparat, (sa stalkom i nepromočivom futrolom) i
3. – ponešto znanja
Dobra volja
Ne sumnjamo da vam dobre volje ne manjka, a izbor aparata (daleko od konačnog) vam nudimo gore, bar na slici. Ostaje da se pobrinemo u okviru svojih znanja i moći i damo kratke i svima jasne savete kako ostvariti cilj iz naslova ovog teksta. Da bi se ovo uradilo treba, ipak, znati osnove fotografije (znalci i profesionalci neka “preskoče” sledeći deo teksta).
Mišljenja smo da se dobro može uraditi samo ono što se razume zašto se to baš tako radi, a ne nekako drugačije. To ujedno podrazumeva i saznanje tipa: šta će biti ako uradimo kako ne treba. Zato ćemo ukratko za one retke koji to eventualno ne znaju, reći da sama reč FOTOGRAFIJA znači FOTO – svetlost i GRAFIJA – crtanje. Doslovan prevod bi, dakle, bio: crtati/slikati svetlom.
Nešto slobodniji prevod bio bi: igra svetlosti, a to više odgovara mentalitetu varaličara za koje mislimo (u najpozitivnijem smislu) da su ljudi koji ne shvataju život preozbiljno, što je inače odlika svih umetnika – “delo je važnije od života” – kineska poslovica. Toliko o dobroj volji. Ako vam ona manjka, niko vam je ne može nadoknaditii, ako je imate dovoljno, ona je uvek budna. Stoga “naoštrimo oko” i krenimo u slatku misteriju zvanu – fotografija, ulova dakako.
Koji aparat?
Šta god radili i ma koliki entuzijasti u tom smislu da smo, moramo imati – čime. Ova, naoko banalna činjenica, kada je fotografija u pitanju nije nimalo jednostavna. Šta odabrati, zavisi od mnogih uslova, razloga, činjenica, želja i mogućnosti. No, neke ipak moramo izdvojiti kao osnovne. Prilikom odabira aparata moramo imati pre svega u vidu hoćemo li kupiti:
a. – analogni, SLR (Singl Lens Reflex) ili,
b. – digitalni, DSLR
Mislimo da u vremenu u kojem živimo više nema smisla govoriti o nabavci analognog foto aparata. Oni su i pored nekoliko nespornih prednosti, sada se već slobodno može reći – stvar prošlosti. Prema nekim informacijama, prilično pouzdanim, već je prestala proizvodnja filmova za takve kamere, a i same sprave su se ili prestale proizvoditi, ili im je produkcija toliko smanjena (samo za specijalne potrebe – podvodna i vojna snimanja) da se zapravo i ne može govoriti o njihovoj proizvodnji. Ostaje, dakle, da se definitivno opredelimo za “digitalca”, te ćemo u daljem tekstu onaj drugi pomenuti samo kada moramo, jer osnove fotografije su ipak analogne.
Digitalni foto aparat ima samo nekoliko mana i sijaset prednosti u odnosu na analogni, ali osnova svega je da je korišćenje daleko jednostavnije. Danas, kupovinom makar i srednje kvalitetnog digitalca, svako može postati vrstan fotograf. Ovo “svako” mislimo u pozitivnom smislu. Druga bitna prednost je troškovna. Jednom nabavljena digitalna kamera i memorijska kartica oslobađa vas doživotno od kupovine filmova, jer budimo iskreni, nekada, kada smo učili sebe fotografisanju, nosili smo na godišnji odmor bar pet filmova (po 36 snimaka) i sa svih njih ako smo imali deset dobrih fotografija, bio bi to uspeh. Pa i te uspele fotografije kada gledamo danas, još uvek su u boji, ali – jednoj – sephia efekat. I treća prednost je, dugoročno gledajući: digitalna fotografija ima budućnost, cene osnovne i prateće opreme strmoglavo padaju, dok je u analognoj tehnologiji sve rečeno.
I da ne bude da smo zaboravili, il’, daleko bilo, da ne znamo, ostaje razvojnim i istraživačkim timovima stručnjaka vodećih svetskih prizvođača digitalaca da dostignu brzinu fokusiranja i snimanja koju imaju analogni aparati.
A koji bukvalno treba uzeti moraćete ipak vi odlučiti, jer vrsta, marka, tip i ostalo zavisi isključivo od vas. Mi ćemo navesti samo osnovne smernice kojima se treba voditi prilikom kupovine ove, još uvek ne baš jeftine sprave. Treba zato prvo dobro razmisliti, pa onda – u nabavku …
Pomenuti povodi, smernice i razlozi za odabir su u najkraćem sledeći:
– šta ćemo najčešće snimati je po nama najvažniji faktor koji će uticati na krajnji izbor, jer nije svejedno da li nam je prioritet porodična fotografija koju i koje ćemo čuvati u računaru i gledati ih u slide show-u, ili ćemo uživati u čarima pejsažne, podvodne, ili, zašto ne – umetničke fotografije. Nama je, da potsetimo, prioritet: fotografija ulova.
– drugi po važnosti razlog je: koliko novca smo spremni izdvojiti za ovu namenu. Neki će ovaj razlog staviti na prvo mesto, slažemo se unapred – svako ima svoje prioritete. Po ovom kriterijumu možemo aparate veoma uslovno svrstati u tri grupe, mada ih ima više, a to su:
– kompaktni, uslovno do 3,3 Mpix i do 3x optički zum, cene do oko 300 € a mogu izgledati ovako:
– SLR like zum (UZ – ultra zum – kako ih često zovu) rezolucije do 9 Mpix; 10x (i više) optički zum i cene do oko 700 € i najčešće izgledaju kao na slici:
– i DSLR profesionalni digitalni Singl Lans Reflex aparati, gde samo kućište često košta kao ceo SLR like aparat.
Napominjemo da je naš izbor digitalaca za prikazati u ovom tekstu najčešće slučajan, te da u svakoj kategoriji koja je pomenuta ili će biti, ima čitav niz najmanje isto tako dobrih primera. Iskreno mislimo da, kada je u pitanju interes ribolovaca, budućnost imaju kompaktni “pocket” aparati, jer, upravo ovih dana je Samsung objavio da od proleća 2007–e g počinje prodaju modela L77 koji ima 7 Mpix; 7x optički zum !?; dubok je 21 mm !! a ima LCD od 2,5 Inch-a !!! i sve to za manje od 350 $. A izgleda ovako:
Dakle, ako smo se operedili za aparat imajući u vidu sve napred rečeno, ali i lične afinitete, ostalo je samo da nabavimo kvalitetan stalak.
On nam je potreban iz više razloga. Sve fotografije u kojima mi ručno, ili aparat automatski određuje dužu ekspoziciju (vreme osvetljavanja filma ili čipa) kao i noćne snimke nemoguće je kvalitetno uraditi bez stativa, makar on bio i “inovativne prirode” – klupa, panj, kamen, krov automobila i slično. Nama varaličarima ovaj deo opreme je možda važniji no mnogim drugim foto amaterima. Često smo sami u ribolovu – kako onda napraviti uspešnu fotku ulova, a nigde nikog u blizini. Ništa jednostavnije: aparat na stalak, AUTO mod za početak, SELF TIMER na 10 sec, ponosno stajemo ispred digitalca i – to je to. Ako imate manje iskustva, ponovite ovu operaciju više puta. Ako snimak ne valja, izbrišemo ga trenutno (još jedna prednost digitalnog aparata) i ponovimo. Veoma je potrebno nama ribolovcima, obzirom da smo kada pecamo stalno u uslovima povišene relativne vlažnosti vazduha, da imamo kvalitetnu i vodonepropusnu futrolu, jer je čip u digitalnim spravama veoma osetljiv na vlagu.
Uz sve do sada rečeno, preporučujemo opremiti aparat odgovarajućom memorijskom karticom najvišeg mogućeg kapaciteta. Njihove cene svakodnevno padaju i pretstavljaju jednokratnu investiciju koja se, dugoročno gledajući višestruko isplati. Evo kako izgledaju, ili mogu izgledati:
Autor ovih redova “s ponosom” može prikazati kako njegov Fuji FinePix s9500 ima 2 GB u memorijskim karticama.
Naravno, ove na slici treba zameniti sa po 1 GB-nom. Ostalo je da napunimo baterije, u najvećem broju slučajeva na objektiv montiramo senilo – i krenemo u avanturu zvanu “digitalna fotografija”, najbolje ulova ribe … ako može … mislim, bilo bi dobro … 🙂
Senilo, (ovaj “točir” na vr’ objektiva) da odmah kažemo, treba koristiti češće no što viđamo da se koristi, jer otklanja “duhove” na slici, štiti donekle sočivo od prašine i što je najvažnije: omogućava snimanje gotovo u kontra svetlu – naravno, nikada direktno u svetlosni izvor. Ne koristi se u MAKRO modu, pogotovo ne uz uporebu blica, jer tada zapravo, nema smisla.
Možda je već sada vreme da kažemo da sva senila ovog sveta, svi filteri i bilo kakva pomagala nam ne omogućavaju da digitalnim aparatom snimamo direktno u sunce, pa još ako može u sred leta, u podne. Šalu na stranu: elektronski senzori čipa aparata veoma su osetljivi na jaku svetlost i mogu stradati ako bismo snimali sunce direktno, što je jedna od mana digitalaca. Kod analognog bi smo samo “spalili” jedan snimak. I koliko da kompletiramo temu OPREMA, da kažemo da napredniji korisnici osim pomenutog trebaju imati i eksterni blic, za koji većina savremenih digitalaca ima dodatni utor, najčešće na najisturenijoj gornjoj tački aparata.
Nešto znanja
Ovako “naoružani”, pod uslovom da smo savladali osnove fotografije, te da u tom smislu znamo da otvor blende reguliše količinu svetlosti, veličina ekspozicije – vreme izloženosti čipa uticaju svetla, a objekat snimanja mora biti fokusiran – izoštren. Takođe moramo odmah reći da se sve na fotografiji može popraviti u računaru odgovarajućim programom, osim oštrine. Jednom neoštro snimljena slika zauvek ostaje neoštra i u svetu ozbiljne fotografije trajno se briše.
Znamo da je malo onih koji ne znaju kako nastaje fotografija, zato ćemo u najkraćem samo reći da ona postaje tako što se svetlost odbijena od subjekta snimanja skuplja u objektivu digitalca, tu osvetljava senzore čipa koji tu svetlost doživljavaju kao skup binarnih podataka i kao takve ih obrađuju u sliku. To je ono što većina zna. Ono što poneko ne zna je upravo činjenica koja svemu tome daje dodatnu draž, a to je da ma koliko da je brz aparat, on nikada ne snimi sadašnjost. Uvek je to zamrznuta prošlost, onoliko daleka koliko je predmet snimanja udaljen od objektiva. Zato, ako pravimo noćni snimak neke zvezde, mi smo snimili to nebesko telo ne onako kako izgleda, nego onako kako je ono izgledalo kada se svetlost odbila od njega, a to može biti pre više miliona godina.
Od svakog događaja, scene, objekta, fenomena, itd; ma kada da se dogodio, odbila se svetlost koja čini sliku putujuću kroz vreme. Treba samo da se nađemo na pravom mestu u prostoru i vremenu i mogli bismo snimiti sve osim budućnosti. Ova filozofska nota fotografije dala joj evolucijom iste slatku slutnju zvanu – umetnost.
No, napravimo mi, za početak samo uspešnu fotografiju ulova, najbolje trofejnog. Većina nas ume snimati, ali, možda se može najviše naučiti ako ukažemo na najčešće greške koje se prave prilikom snimanja. U protivnom, ovaj bi se tekst pretvorio u priručnik o fotografiji, a to mu nije namera. On podrazumeva da korisnik već ima osnovna znanja, ali bi, s pravom, želeo učiniti fotografije bolje od dosadašnjih. Zato, krenimo redom. Najčeće greške koje čine početnici, a da budemo iskreni i svi mi ostali u trenutku nepažnje, su sledeći:
a. – neoštra fotografija
b. – nepravilno osvetljena (loš balans bele boje) i loša osvetljenost predmeta u senci i
c. – loša kompozicija
a. – oštrina – Već smo rekli koliko je važna oštrina (fokusiranje). Treba zato, kada god je moguće koristiti stalak, dobro upoznati svoj aparat i ne žuriti. Brzina procesora jeste zavidna, ali još uvek nedovoljna za “rafalno” snimanje, kao što to mogu analogni aparati. Zato zategnimo okidač do pola, sačekajmo da elektronika obavi svoje (fokusira) i onda – shot. Ako uradite sve kako smo rekli, naročito ako i uz upotrebu stativa dobijate neoštar snimak – promenite aparat, verovatno ima loš objektiv (sočivo) i/ili mali čip. I da ponovimo: sve se može popraviti na fotografiji nekim od programa na računaru, samo ne oštrina. Jedino opravdanje ovakvom ponavljanju ove tvrdnje je da je neoštra fotografija neupotrebljiva. Zato svaki digitalac ima opciju odmah nakon načinjenog snimanja – delete, ili erase. Ako snimate dve osobe, fokusirajte aparat na jednu od njih, pa sa zategnutim okidačem kadrirajte kako mislite da treba i snimite. Želite li dobiti dubinsku oštrinu na takvoj fotografiji, “nanišanite” neki motiv koji je između objekta snimanja i horizonta, ali bliže subjektu i snimite.
b. – senke/osvetljaj – Neki će reći da je ovo najčešća greška koja se događa početnicima, ali i naprednijima. Ređe, ali događa se. U početku češće, kasnije sve manje. Dobro poznavanje ove “problematike” može vas dovesti do mogućnosti igranja svetlom neslućenih razmera. Pogledajmo fotografiju našeg prijatelja, vrsnog ribolovca (jedina mu mana sto nije čistokrvni varaličar 🙂 – nego često peca plovkom, pa čak i nagrade osvaja!!) i najmanje isto tako dobrog fotografa: Nenada Kostadinovića iz Beograda. Naravno, s njegovom dozvolom objavljujemo ovu sliku/slike kao primer izvanredno dobrog odnosa senki i svetla (i mnogo čega drugog). No, da ih prvo vidimo:
Pogledajte obe slike malo bolje. U njima je, pre svega ispoštovano pravilo trećine o čemu ćemo malo kasnije. Slika, dakle, nije simetrična. Na slici levo Mepps je primaran i vidi se oštro i jasno da je malo više od pola u vodi, vidi se model i veličina. Pero varalice okrenuto je tačno u objektiv (k’o da statira) što se samo čini da je jednostavno postići. Osim znanja i veštine, treba i strpljenja da se načini ovakva fotografija. Na desnoj, uz nešto malo drugačiji balans belog (a bez Photoshopa) dobili smo sliku na kojoj je primarna riba. Ona se vidi jasno iako je dobro “maskirana” svojom prirodnom bojom koja se veoma slična vodi, mnogima, a naročito plenu, čini nevidljivom. Naravno, izražajnost ribe na drugoj slici nije postignutana na uštrb kvaliteta ostalog dela prikaza, a štuka “mističnim” pogledom najavljuje pokušaj oslobađanja. Na fotki originalne veličine vidi se i dobra saturacija (izražajnost boja) koja se na prvi pogled čini premalom, a na drugi vidimo da bi uvećana, odvukla pažnju sa subjekta fotografije, a to je, u ovom slučalu – Mepps Aglia. Odlična fotografija koja pokazuje da se ne mora obavezno slikati i ribolovac, da je kompozicija primarna u stvaranju dobre slike ulova. Nije, dakle slučajno da je ovaj autor dobio nagradu za najbolju fotografiju na sajtu www.fishingmagic.com za 2006 g i to, po našem mišljenju, baš za kompoziciju i temu. Pokušaćemo obezbediti dozvolu da kratko analiziramo još koju fotografiju ovog mladog autora, jer je on majstor noćnog snimanja i ribolovačke fotografije uopšte.
Nisu loše ni one dve štuke s početka teksta, ali se tamo Photoshop naradio da smo mislili da će procesoru našeg PC-a prokuvati vodeno hlađenje :-).
Osvetljenost predmeta u senci veoma je važan parametar fotografije. Neki digitalci imaju ovu opciju već u osnovnom meniju aparata (HP – c945 – digitalni blic), ali, pomalo je to nepotrebno, jer svaki iole dobar program za pregled i obradu slika može popraviti ovaj odnos do podnošljivog.
Stavite li na aparatu AUTO mod, on će praviti najmanje loše slike, ali daleko od dobrih. Zato ne bi trebalo da je teško u meniju digitalca naznačiti o kakvom se spoljašnjem osvetljenju radi: more, planina, sunce, delimično oblačno, oblačno, noć itd. Mnogo ćemo time pomoći aparatu da u određivanju ostalih parametara bude precizniji. Ako mu još “naredimo” da preferira oštrinu i boje, možemo se nadati dobroj fotki, uz, naravno najvažnije – mirne ruke, ili upotrebu stativa.
Kao što vidite na aparatu postoji niz opcija kojima se možemo pomoći u nameri da snimimo što bolji snimak. Tu je uz AUTO položaj i: “P” kao poseban program naročito za snimanje blicom (ali nije obavezno) gde je ISO 200, “S” gde aparat daje primat kratkoj ekspoziji (snimanje predmeta u pokretu) “A” s prioritetom na blendi, te polu mesec za snimanje noću, “dva brdašca” za snimamanje u Landscape modu, zatim ona lepa silueta ženskog portreta koja jasno govori čemu je namenjena, kao i “N” mod za snimaje u uslovima lošije osvetljenosti uopšte i na kraju – poslastica “M” od Manual – ručno. Ovaj poslednji mod je za znalce i sladokusce, naravno fokus je tada takođe na “MF” – manual fokus, najsigurniji način da slika bude oštra.
U ostalim slučajevima držimo aparat u položaju “AF” (auto fokus) s tim sto za praviti snimke subjekta u mestu koristimo “S” (singl fokus) u kome aparat za svaki snimak posebno izoštrava subjekt za šta mu treba više vremena, ali zato manje greši, ili, ako je subjekt u pokretu “C” (continual fokus) sto je često neophodno, jer riba neće da miruje i pozira, ali to mnogo više troši baterije. Treba, dakle, vežbati i samo vežbati. Nemaju svi digitalci ove opcije, pogotovo ne smeštene na istom mestu, ali vremenom ih nađete ili izdvojene kao na slici dole, ili kao opcije u meniju ili nekom od podmenija. I u tom slučaju vežba je još važnija.
Šta se sve pravilnim osvetljajem senki može učini, pokušaćemo pokazati na nekoliko sledećih snimaka:
Neka nam bude dopušteno i malo neskromnosti. Foto koji sledi, treći je na već pomenutom sajtu, a isti autor ima ukupno tri fotografije u prvih 15 od ukupno, u ovom momentu 1694 snimaka.
Levo je slika naglašenog neba, ne preterane izražajnosti boja i sa nedovoljno osvetljenim objektima u senci, što joj daje draž i mističnost naglašenu siluetom crkve. Ako, pak podignemo nivo srednjih tonova (osvetlimo senke) dobijemo sliku desno, koja će se nekima možda više svideti, ali je to sada samo dobra dokumentarna fotografija – a nikako umetnička. Može ona izgledati i ovako, (dole) ali se tu već vidi da se računar usijao radeći na njoj. Prenaglašene saturacije neba, ona je napadna i početnički nametljiva:
Dramatika slike jednako je važna kao njena osnovna poruka: pogledajte pažljivo. Primećujete li kako žica levo (telefonski kabl) sa linijom po sred puta čini skoro dijagonalu. Slika, dakle osim dobre teme ima i odličnu geometriju, jedino joj nebo nedovoljno naglašeno (nema dramatiku)
koja se ponekad dobije samo dobrim odnosom senki i svetlosti), a to se upravo vidi na slici dole. Treba samo umeti gledati …
c. – kompozicija – najvažniji pojam i parametar u fotografiji. Možemo je shvatiti kao temu (subjekt) slike. Manje je komplikovano no što se čini. Osnova svega je imati ideju, znati kako je uobličiti da ima poruku, uz poštovanje najstarijeg (vekovima) slikarskog pravila trećine. O čemu se radi? Svaku scenu, događaj i slično, a što vidimo kroz tražilo možemo zamisliti, često i videti kao kvadrat, ili pravougaonik podeljen na tri jednaka dela po horizontali i po vertikali. Na taj način dobili smo 9 jednakih polja. Mesta preseka unutrašnjih linija, zovu se čvorne tačke interesa. A sve to izgleda ovako, s time da može biti i pravougaonik:
Objekat koji snimate nikada ne treba da je u sredini (osim veoma retko – ID fotografija, retki i simetrični ornamenti, itd) nego treba da se nalazi na nekoj od navedenih tačaka. Evo jednog primera: avion koji sleće nikada nemojte smestiti u gornju desnu čvornu tačku, jer će izgledati kao da će avion promašiti, preleteti pistu. Obrnuto je sa poletanjem. Nikada ga nećemo smestiti u gornju levu, jer nećemo tada znati da li sleće, uzleće, ili će to biti teško uočljivo. Beskonačno mnogo je primera ove “zakonitosti” fotografije koja je starija od Da Vinčija. Foto ulova u tom smislu može biti mali izuzetak, jer je riba asimetrična, ali zato svaka druga ribolovačka fotka mora ispoštovati ovo pravilo. Pri snimanju ulova treba da se pridržavamo, osim svega već pomenutog i sledećeg:
a. – foto ulova nije portret i stoga se snima najbolje sa udaljenosti koja je maksimalna za domet ugrađenog blica. To je zato što se lako može dogoditi da nam zatreba blic u sred leta jer je lice ribolovca u senci. Stoga je bolje imati što jači blic, udaljiti se korak više od dometa bljeskalice, malo zumirati (samo za onaj korak kojeg smo načinili u nazad) i time izbeći sve eventualne optičke deformacije. Veoma je poželjno da ribolovac ima u ruci ili rukama i “alat” kojim je ulov ostvaren. Ovo slici daje dodatnu autentičnost.
b. – nemojte uključivati Red Eye Reduction, jer ribolovac najčešće žmirne od predblica (prvog slabijeg i kraćeg bljeska) tako da na snimku najčešće žmuri, a ova se anomalija ionako otklanja veoma lako na računaru. Inače, crvene oči na snimku su posebna i nešto složenija tema i možemo je na zahtev varaličara, članova sajta, objasniti.
c. – ulov uvek snimajte u maksimalnoj rezoluciji koju vaš digitalac ima da bi mogli kasnije, na računaru kadrirati bolje nego je snimak načinjen. Imate li nameru izraditi fotografije, snimajte ih u 3 x 2 rezoluciji, ako to vaš aparat ima, jer je to format koji kod fotografa daje sliku bez ostatka, ali i bez viška – najbolje 15 x 10 cm uz 300 dpsi (tačaka po kvadratnom inču). Zašto je važno snimati u maksimalnoj rezuluciji, a onda, kući, na miru “crop”-ovati i iz gornje dobre fotografije dobiti donju – odličnu fotku ulova. Pogledajmo malo bolje, bucov na donjoj slici, kao jedna od najbeljih riba nije presvetljena, a snimano blicem, (vidi se svaka krljušt), lice ribolovca jasno vidljivo iako je deo lica u senci. Prsti ribolovca nisu neprirodno veliki, ili još gore, skriveni, kako bi ribu učini optički većom no što zaista jeste.
d. – ne mora se ulov držati uvek horizontalno. Pogledajmo ovu štuku dole, ima samo oko 2,5 kg.
I na kraju, jer mogli bismo ovako u nedogled, naš prijatelj Dragan Dolinaj sa svoje dve izvanredno lepe štuke i zato i lepom fotografijom ulova. Vrlo dobra fotka, a da bi bila i odlična trebao je Dragan poslušati svog prijatelja, autora ovih redova i manju štuku uzeti u desnu ruku. Tako bi ona na svetlijoj strani bila izražajnija, a leva (štuka) je ionako velika. Ruke, pa prema tome i ribe treba malo približiti telu. Ovako izglada da je i pulover tema slike 🙂
Ni iz bliza ovo nisu sve greške koje se mogu načiniti prilikom snimanja ulova – ni pomenuli nismo fotke tipa: kapitalac u kupatilu, u dvorištu – pa još uveče, itd; itd.
Ovime razgovor na temu “kako načiniti uspešnu fotografiju ulova” je po nama tek započet, a nikako gotov. Ostalo je mnogo tema i momenata u “pravljenju” fotografije o kojima ćemo rado nekom drugom prilikom, možda brže no što se nadate. Jer, govoriti o fotografiji, a ne reći ništa o noćnom snimanju, MAKRO modu, slikanju pribora i opreme (naročito mašinica) i ribolovačkoj pejsažnoj fotografiji, ravno je neoprostivom propustu.
Čim budemo na ADSL priključku možemo primiti svaku dobronamernu fotografiju na još dobronamerniju analizu, kako bi ukazali na sve što na njoj valja i eventualno na neki propust. Do tada, želim vam oštro oko – ovako se drži prozum aparat –
i zategnute strune.
Za Varalicar.com pripremio Predrag Ćirić