Verovatno ne postoji vrsta ribe koja je širom Evrope više istraživana od potočne pastmke. Najveći broj istraživača, posebno u severnoj Evropi, intenzivno izučava ekologiju ove ribe izuzetno plastične po životnim odlikama, što je od značaja za ribarstveno upravljanje njome u različitim uslovima širokog spektra staništa koja naseljava. Međutim, pitanje je radi li se o istoj vrsti ribe u celom njenom arealu rasprostranjenja, ne samo u konceptualnom, već i u realnom, biološkom smislu i to na neki način može i u akademskom, teorijskom i u pragmatičnom pogledu da relativizuje rezultate izučavanja životnih odlika i pravilnosti utvđene u vezi njih kod različitih populacija potočne pastrmke.

   Tokom ranijih perioda izučavanja sistematskog polažaja, taksonomskog statusa i nomenklature potočnih pastrmki na osnovu njihovog izgleda i telesnih osobina opisano je i pri tome imenovano mnogo taksona (bilo vrsta ili podvrsta), te je u nekom trenutku počela da se izražava otvorena skepsa u pogledu svrsishodnosti pravca ovih istraživanja i njihovih rezultata i efekata. Međutim, ni razvoj novih koncepata, niti metodološki napredak uvođenjem molekularnih metoda nisu očekivano lako i brzo doveli do potrebnih razjašnjenja, mada se sad već polako nazire pravac u kome s tim ciljem treba nastaviti koristeći kako stara, tako i nova otkrića dobijena primenom različitih istraživačkih metoda.

   U situaciji kad u mnogo čemu jurimo za svetom samo nama svojstvenom brzinom (i imam utisak da u sebi molimo Boga da ga ne sustignemo), vredno je pomena da imamo sasvim pristojno istraženo stanje pastrmskog fonda Srbije. Od 1996. godine do sada obrađeni su molekularni markeri mtDNA (kontrolna regija) i urađena je morfološka studija populacija potočnih pastrmki Srbije sa Balkanskim poluostrvom, posebno njegovim zapadnim delom kao referentnim sistemom. Radovi su objavljeni u dva rada u Francuskoj i Velikoj Britaniji

  Molekularno, utvrđeno je da južna i jugoistočna Srbija, a posebno obronci Vlasinskog platoa, predstavljaju verovatno jedno od ključnih mesta filogeografske diferencijacije i molekularne divergencije potočnih pastrmki, ne samo u Srbiji, već i u celom njenom arealu rasprostranjenja. To je i razumljivo, pa i donekle od nas očekivano, imajući u vidu starost tog područja u geološkom pogledu. Ipak, tačno mesto i uloga ovih populacija pastrmki i prostora gde su, nisu još sasvim sagledivi, jer se očekuje da će detaljnijim istraživanjima na celom Balkanu i okolnim područjima mehanizmi i tok filogeneze pastrmki biti daleko preciznije utvrđeni. Za sada deluje da su reke sa razvođa sliva Crnog mora, tj. Dunava i Egejskog mora, tj. Strume i Pčinje mesto gde je došlo do diferencijacije tzv. «jadranske» (Ad) linije od nekadašnjih, starih predačkih populacija koje su pripadale liniji koja se danas označava «dunavskom» (Da) i koje su po svemu sudeći ostale očuvane samo ovde, dok su ostali haplotipovi dunavske linije tokom vremena usled brojnih mutacija postali izvedeniji i šire rasprostranjeni. Sem starosti Vlasinskog platoa, na sve su uticali i prisustvo pra-mora Paratetisa i njegove sukcesije u tercijaru, kao i bar četiri ledena doba tokom kvartara, kad su verovatno uspostavljane nove veze u izvorisnim delovima razvođa slivova, što je omogućavalo prelaske i širenje različitih linija i haplotipova pastrmki u nova područja. Znatno kasnije nakon jadranske, od izvorne, dunavske linije pastrmki negde van Balkana nastala je i atlantska (At), nešto pre nje, verovatno i linija glavatice, marmoratus (Ma) linija na samom zapadu Balkana i to posle izdizanja Dinarida, dok je tad otprilike nastala i linija mediteranske (Me) pastrmke van Balkanskog poluostrva

  Istraživanja izgleda pastrmki uglavnom su bila saglasna molekularnim istraživanjima, mada su se međusobni odnosi pojedinih populacija / varijanti u okviru utvrđenih linija malo razlikovali. Na primer, iako je ohridska belvica molekularno jasno odvojena zasebna vrsta pastmke različita od «obične» pastrmke i bila je smatrana predačkom, starom ribom, po izgledu proističe da je i ona jedna od izvedenih, ishodišnih linija od izvorne, stare grupe «običnih» pastrmki iz nekadašnjih pritoka Paratetisa sa južnosrpskog dela Balkna.

   Sa primenjenog aspekta, dakle iz ugla ribarstvenog upravljanja, bitno je istaći da u okviru svih linija postoje izvorne, stare i uvek usko lokalizovane populacije, «haplotipovi» pastrmki koji su izuzetno dragoceni, nisu obično ribarstveno ugroženi jer su ribolovno neatraktivni zbog male veličine koju dostižu u sitnim vodama, ali su potencijalno jako podložni drugim štetnim efektima realnih aktivnosti u takvim područjima (npr. zagađenje, krivolov krečom ili hlorom, erozija i porast insolacije usled seča šuma, uništenje staništa izgradnjom akumulacija ili vodozahvatanjem radi prevođenja voda u akumulacije itd.). Sa druge strane, još je važnije da u okviru iste linije postoje i izvedene, mlađe, najčešće vrlo široko rasprostranjene pastrmke sa jakim invazionim potencijalom, kako u okviru svoje, tako i u okviru drugih linija. Na primer, u Božici žive dva haplotipa, jedan izvorni, stari-prastari, verovatno najstarija «jadranska» makedonska pastrmka, ali i jedan novi koji je ili poribljavanjem ili introgresijom (naknadnim dolaskom u ovo područje) dospeo tu i takođe je poznat kao makedonska pastrmka (tek treba detaljnije ispitati da se utvrdi ima li detektabilnih razlika među njima, deluju izgledom identično), a koji je sada greškom bugarskih komšija i u Jermi i Nišavi gde se brzo širi. Moguće je (nema dokumentacije) i čak i verovatnije da je poribljavanjima mlađi iz susedne Bugarske ili čak možda unosom tzv. «letnice» iz Ohridskog u Lisinsko jezero izvedeni haplotip unesen i u Božicu u neko skorije vreme, a kakvi će efekti toga po stari haplotip biti, tek će se videti. Koliko mi je poznato, srećom stari, izvorni haplotipovi dunavske linije nisu ugroženi kod nas izvedenim poribljavanjima invazivno daleko sposobnijim haplotipovima te linije, kao ni pastrmkama drugih linija; nišavska pastmka dunavske linije relativno je mlada i izvedena, a crnorečka (vidi kraj pasusa) se još uvek dobro drži i pored poribljavanjima izvršenog unosa dva nova, izvedena dunavska haplotipa. Posebnost u tom pogledu karakteriše i pirotski kraj sa jednim posebnim, izolovanim haplotipom verovatno slučajno sličnim (paralelizam) sa sevanskim pastrmkama sa Kavkaza, kao i pastrmke Crnog Timoka, Vratne i Rečke, zasebne molekularne varijante. Intresantnoje da su pastrmke sliva Crnog Timoka i pritoka nizvodno od Đerdapa izgleda zaneko kraće, verovatno postglacijalno vreme, već uspele da se izmene u odnosu na one iz pritoka Dunava uzvodno od Đerdapske klisure, što može da ukaže da se kod pastrmki, nasuprot morfološkoj stabilnosti (konzervativnosti), u molekularnoj evoluciji ovih riba stvari odvijaju daleko brže.
 

Predačka makedonska pastrmka

Predačka dunavska pastrmka

Predačka dunavska pastrmka

Izvedena jadranska neretvanska pastrmka

Izvedena dunavska posebna pastrmka

Izvedena dunavska pastrmka