Smuđ
lat. Stizostedion lucioperca
 |
Walleye |  |
Zander |
Smuđ je riba koja pripada familiji Percidae – grgeči, rod Stizostedion, vrsta lucioperca. Rod Stizostedion ima više vrsta kao što su američki Walleye (Stizostedion vitreum), kanadski Sauger (Stizostedion kanadese), smuđ kamenjar (Stizostedion volgense), morski smuđ (Stizostedion marinae) koji živi u bočatim vodama. U vodama Ukrajine razlikuju se dve biološke forme vrste lucioperca i to poluprohodnoj i žinoj sudok (smuđ). U našim vodama žive dve vrste lucioperca i volgense. Smuđ kamenjar retko naraste veći od jednog kilograma i nije predmet ciljnog ribolova varaličarenjem, već se najčešće ulovi slučajno prilikom ribolova većeg rođaka, tako da nema veći značaj u sportskom ribolovu.
Telo smuđa je vretenasto i izduženo, sa relativno malom glavom. Boje tela su mu u zavisnosti od mesta boravka, ali u osnovi leđa su zeleno siva sa osam do dvanaest poprečnih mrkozelenih pruga, bokovi srebrnosivi, a trbuh beo. Ima dva leđna peraja, prednje sa trinaest do četrnaest oštrih koštanih žbica povezanih opnom i zadnje sa dvadeset do dvadeset dve meke žbice. Duž opni nalaze se pet do šest tamnih pruga. Repno peraje je veliko i blago zasečeno. Usta su velika sa puno oštrih zuba. Od kraja glave do korena repa je prekriven krljuštima za razliku od smuđa kamenjara. Iza škržnog poklopca mu se nalaze prsna, parna peraja, a nešto niže duža, trbušna peraja. Analno peraje se pruža od analnog otvora i u nivou je sa mekim leđnim perajem. Ima odličan vid, još bolji njuh, a naročito mu je razvijeno čulo bočne linije. Izraziti je grabljivac i može da naraste do 18kg, sa starošću od preko 20 godina.
Naseljava vode severne hemisfere. Ima ga u severnoj Evropi od Finske do Crnog mora i od Francuske do azijskog dela Rusije. To su pretežno velike reke, mirnog toka sa dubinama od preko tri metra i karakterističnom geološkom podlogom. Ima ga i u jezerima na 50-250 m nadmorske visine. Izbegava mutne, plitke i biljem obrasle vode. Kod nas naseljava reke dunavskog sliva i to donji i srednji ciprinidni region. Najpoznatije reke koje naseljava smuđ kod nas su: Dunav, srednji i donji tok Save, Tisa, Tamiš, donji tok Morave, donji tok Drine i hidrosistem DTD.
Karakteristično stanište smuđa je duboka voda sa kamenitim ili peskovitim dnom, sa stalnim režimom kiseonika 7mg po litru i prosečnom temperaturom od 10-18C. Temperature više od 22C i smanjenje kiseonika ispod 5mg po litru mu ugražavaju opstanak i primoran je da se seli u dublje i protočnije vode. Idealna temperatura za ishranu i mrest smuđa je 10-14C.
Smuđ se mresti u proleće, pri optimalnoj temperaturi vode od 14C. Ženka postaje polno zrela u trećoj godini života, a mužjak u drugoj. Polno zrela ženka na kilogram težine ima 75-90 hiljada komada ikre. Ikra je lepljiva, bledo žuta i dijametra 1,1-1,3mm. Mrest traje dve do tri nedelje i u zavisnosti je od temperaturnog režima vode, visine i tendencije vodostaja i opštih meteoroloških uslova. Pre mresta mužjak i ženka pripremaju gnezdo od mahovine i sitnog korenja i neprestano ga čiste od nanosa mulja i peska, da bi ikra ostala čista. Na čisto gnezdo ženka polaže ikru, a mužjak je nakon toga zaspe mlečcom. Na gnezdu ostaje mužjak da čuva ikru od nanosa i neprijatelja, a ženka napušta mesto mresta. Inkubacioni period ikre, pri optimalnom temperaturnom režimu traje desetak dana, a nakon dvadeset dana mlađ je duga 20mm, i već je sposobna da proždire mlađ drugih vrsta riba. U periodu postembrionalnog razvića mali smuđevi imaju sve odlike jatne ribe, što je i logično, s obzirom da im je u tom periodu najveća smrtnost. Sitni grabljivci, bandar, balavac, peš, pa i prošlogodišnja sabraća, desetkuju jata mladunaca. Bezbednosni mehanizam jata je jedina zaštita nedoraslim ribicama. Što su smuđevi stariji, čulna i interesna povezanost u okviru vrste se smanjuje, tako da primerci stari godinu dana žive samostalno i dok ne postanu polno zreli jedina veza sa svojom vrstom je grupni lov. Tada proždiru i manje pripadnike svoje vrste ne razlikujući ih od ostalih ribica kojima se hrane. Što su stariji, ponašanje im je izolovanije od pripadnika vrste, tako da u poodmaklim godinama, osim u vreme mresta, žive kao usamljenici. Smuđ, koji kao grabljivica koja narasta preko petnaest kilograma, predstavlja strah i trepet u okviru svog staništa i nema nikakav biološki interes da živi u jatu. I kada se okupe na nekom mestu to čine radi mresta ili zbog obilja hrane i pogodnosti mesta za lov i skrivanje. Smuđ ima brz tempo rasta i odnos starosti, dužine i težine, prema M. Ristiću dat je na sledećoj tabeli:
tabela
Tempo rasta je u zavisnosti od uslova za ishranu, tako da mu je godišnji prirast veći u kanalima DTD, nego u sektoru Đerdapa gde su mu uslovi za ishranu mnogo lošiji. Smuđ je migratorna riba, ali ne kao losos ili jegulja već se seli samo u okviru svog biotopa. U stanju je da za kratko vreme pređe nekoliko stotina kilometara u potrazi za boljim lovištem ili odgovarajućim mestom za mrest. Tako je smuđ markiran markicom br. 8617, 12.12.1955. godine na Tisi na desetom kilometru, ulovljen već 29.12. iste godine, kod sela Mala Vrbica na 925.km Dunava. Za 17 dana nizvodnog putovanja ovaj smuđ težine 250g proputovao je 304km, odnosno u proseku je putovao dnevno 17,9km, bez gubitka na težini, što znači da se tokom puta intenzivno hranio. Pri nizvodnom kretanju, smuđ koristi rečni tok i drži se sredine rečne matice, a pri uzvodnom kretanju ide bliže obali gde je tok sporiji. Osim ishrane i razmožavanja migraciju odnosno njegovu selidbu sa jednog terena na drugi, izazivaju i mnogi drugi faktori: temperatura vode, hemizam, oscilacije vodostaja, zagađenost vode,… itd. Koliko zagađenost vode utiče na smuđa najbolje se može zapaziti na terenima oko Beograda koje je potpuno napustio.
Kao i sve grabljivice boravi tamo gde ima najviše hrane, a s obzirom da ima veoma visok prehrambeni koeficijent (5,1), uvek je u blizini jata sitnih riba koje su mu osnovna hrana. Smuđ se ne upušta u površinsku jurnjavu i ne razbija jata beovica kao bucov. Lovi na dubini, iz zasede, i retko kada napada dva puta. Ribu hvata bočno i odmah se vraća u zaklon. Izuzeci su polno nezreli primerci, koji prilaze do same obale i tu sačekuju jata sitnih riba. Smuđ prilazi obali i površini samo u uslovima slabe vidljivosti, kada je voda zamućena i noću, i to leti kada mu je hrana bliže površini. Prisustvo smuđa je prepoznatljivo: jato ribica beži u jednom smeru i za njima nema raubovanja, jer je smuđ završio posao pola metra niže. Izuzetno se pojavi na samoj površini i tada se čuje karakteristično POK. Slabo pokretljivim i statičnim mamcima smuđ prilazi zatvorenih usta, i kada im se dovoljno približi naglim otvaranjem čeljusti izaziva vakuum kojim usisava plen. Naglim zatvaranjem vilica i otvaranjem škrga voda se izbacuje a hrana ostaje čvrsto stegnuta oštrim zubima. Kada je pokretan mamac u pitanju, konkretno varalica ili živa ribica, smuđ agresivnije napada, što se preko štapa oseti kao brz i energičan udar. Krupan smuđ veoma retko prilazi obali. Njegove su dubine 3,5m, a skloništa podvodne brežine ili veće prepreke u vodi. Lovi noću, u svitanje ili predveče i na najmanji šum ili vibraciju na obali ili površini napušta lovište. Iz ovog nije teško zaključiti da je najbolje tražiti smuđa tamo gde i on traži svoj plen. Takva mesta su:
Spoljne krivine reka, gde je obala strmija i tok brži;
Rtovi koji čine brzake i gde su jata sitnih riba prinuđena da priđu obali da bi savladala brzak;
Kamenjari i kamene regulacije;
Brežine na ulazu i izlazu limana;
Oko mostova i potopljenih objekata
Velike prepreke u vodi, stene, potopljenja ili delimično potopljena stabla itd…
Ribolov smuđa se po težini može svrstati u srednji varaličarski ribolov, prema čemu se vrši izbor odgovarajuće opreme. Prema veličini i borbenosti ribe, kao i uslovima i metodama ribolova, bira se štap koji bi, u ovom slučaju, trebao biti dug od 2,7 do 3,3 m, težine bacanja 40 do 80 g i brze akcije gornjom trećinom. Izbor dužine štapa zavisi od konfiguracije terena na kojem se lovi. Ako se ribolov obavlja iz čamca, sasvim će biti dovoljan štap dužine 2,4 m. Štapovi dugi 3,3 m su preporučljivi kod paralelnog vođenja varalice sa obalom, na onim mestima gde nema obalskog rastinja koje bi ometalo izbačaj. Osnovna karakteristika štapa za varaličarenje smuđa su brzina, prvenstveno zbog kontre i kontrole vođenja varalice. Za rad sa džigovima je potreban senzibilitet zbog detekcije dna, ali i oštrina zbog pravovremene kontre, pa zato za dubinski metod varaličarenja treba birati štap brze akcije vrhom, težine bacanja do 60g. Borbene karakteristike štapa nisu presudne za izbor, kada je lov smuđa u pitanju, osim u težim uslovima ribolova kao što su varaličarenje u potopljenim krošnjama drveća ili u vodama bržeg toka, naročito ako se radi sa većim , zaranjajućim voblerima. Zahteve takvog načina ribolova zadovoljavaju štapovi težine bacanja 80g, brze akcije gornjom trećinom dužine. Čekrk za varaličarenje smuđa, s obzirom na težinu ribolova, trebao bi biti kapaciteta 100/0,40, prenosnog odnosa 1:5 i sopstvene težine manje od 350 g. Izbor strune je prvenstveno vezan za tehniku varaličarenja. Za ribolov smuđa džigovanjem preporučljivo je birati strunu nosivosti do 7 kg, dijametra 0,25-0,30, slabo istegljive i otpornije na oštećenja, fluo žute boje zbog kontrole vođenja i da prilikom kidanja pucaju na čvoru. Za rad sa voblerima, potrebno je koristiti istegljive, mekše strune, zbog lakšeg oticanja sa kalema i amortizacije udara na manjim odstojanjima, pri čemu fluo žuta boja i naročito visoka nosivost nisu neophodni.
Iskustva mnogih domaćih i svetskih ribolovaca upućuju na podatak da je najveći broj smuđeva uhvaćen prvenstveno na dva tipa varalica. To su džigovi i vobleri. To sigurno nije zato što se ribolov obavlja samo njima. U svetu se u ribolovu smuđa koriste svi tipovi i veliki broj modela varalica ali džigovi i vobleri su po lovnosti neprevaziđeni. To nije slučajno. Smuđ je prvenstveno riba dna i jedina varalica kojom se detaljno može pretražiti reljef dna je džig, zbog uske forme, veće težine i mogućnosti vođenja. Sa druge strane vobler je zbog svojih hirodinamičkih osobina, odnosno zbog mogućnosti da da pliva, zaranja, izranja i sporo tone, tehnički jedini odgovarajući tip varalice kojim se može kontrolisati površina vode i priobalje prilikom smuđevih noćnih izleta. Sprega uslova ribolova, vrste ribe i tehničkih karakteristika varalice određuju njen izbor za ribolov smuđa i u tabeli na slici su predstavljene samo one varalice koje su se svojom lovnošću dokazale na našim vodama.
Sezona ribolova smuđa počinje nakon mresta i lovostaja koji traje od 01.03. do 30.04. Ako zbog hladnijeg proleća mrest smuđa kasni, ribolov treba odložiti za par nedelja i tako ga sačuvati od izlovljavanja, bez obzira što je zakonom ribolov dozvoljen. U maju i junu, kada se temperatura vode kreće u opsegu od 16-20C, smuđ se, nakon okončanih reproduktivnih aktivnosti, intenzivno hrani. U lov izlazi na mesta sa bržim protokom vode i vreme hranjenja mu je pretežno pred mrak, noću i u svitanje. Ako se zamućene, prolećne vode još nisu povukle, smuđ će se hraniti i u toku dana, naročito u maju mesecu. Na tekućim vodama, varaličarenje smuđa se uspešno može obavljati na mestima na kojima se i sam hrani i u vreme kada se na njima nalazi. Prilikom ribolova potrebno je primeniti nekoliko metoda varaličarenja u zavisnosti od toga, na kojoj daljini i dubini se smuđ prilikom ishrane kreće. Prva aktivnost smuđa se dešava sat vremena pre zalaska Sunca, i to najčešće uzvodno od brzaka, na većoj daljini i dubini. Tada je dubinsko džigovanje najefikasnija metoda ribolova. U zavisnosti od brzine toka vode treba odrediti odgovarajuću težinu i tip džiga, kojim se može obaviti prezentacija. Ako je voda brža i dublja treba koristiti džigove i olovna opterećenja uže forme sa manjom amplitudom vibracije da ih otpori u brzom toku ne bi izdizali i da bi brže potanjali. Džigovi tipa tail i shad su odgovarajući izbor u navedenim uslovima. Varalicu treba zabacivati onoliko uzvodno i daleko, koliko je potrebno da bi se za najkraće vreme mogla spustiti u zonu uzvodno od zamišljenog položaja ribe. Kada džig dodirne dno, pokretima štapa i laganim namotavanjem strune, po potrebi i odmotavanjem, varalicu treba održati na ili pri dnu i navoditi u zonu napada. Napad smuđa na džiga vođenog pri dnu je rezantan, ali se zbog velike dužine strune i nepravilnog položaja u vodi, oseti kao jedva primetno čvrkanje. Kontra mora biti pravovremena i odsečna, što rezultira ubodom u nepce, najbolje mesto za ubod. Smuđ u dubini dobro uzima mamac, naročito ako se za navođenje koristi rečni tok, ali ća ga vrlo brzo izbaciti iz usta ako kontra ne usledli odmah nakon udara. Zakačen smuđ u dubini nekoliko trenutaka neće reagovati. Što je smuđ krupniji ta pauza će biti veća, zato nakon kontre teba sa zategnutim štapom sačekati prvu reakciju ribe. Smuđ će prvo krenuti polako uzvodno i u tome ga ne treba sprečavati jer to nije opasan manevar a potrošnja snage ribe je najveća. Nako toga sledi brz nizvodni beg, koji treba ispratiti namotavanjem viška strune i sprečiti ga samo u slučaju da je u tom smeru veća prepreka ili stablo u vodi. U svim ostalim slučajevima treba mu dozvoliti da se izmori u dubokoj vodi bez zaklona. Otpor smuđa ne traje dugo i vrlo brzo će popustiti pod umereno opterećenim štapom i polako se primicati obali. Ne treba žuriti i silom ga dovlačiti, jer borba sa kapitalnim smuđevima ne traje duže od 7-8 minuta. U toku dovođenja smuđ će krenuti u nekoliko nizvodnih, kraćih begova posle čega je moguće mirno dovođenje do obale. Najveća greška je dovesti ga odmornog u plićak, jer će tada iskoristiti ostatak snage i površinu vode kao oslonac i najčešće se osloboditi. Dobro zamoren smuđ je na vodi položen bočno i tek tada je spreman za prihvatanje. Prihvatanje smuđa do četiri kilograma se vrši rukom, jakim stiskom palca i srednjeg prsta za obraze, a krupnijih smuđeva za suženje između škrga sa donje strane glave. Prilikom prihvatanja treba se čuvati oštrih ivica škrga i bodlji leđnog peraja. Nakon prve, predvečernje aktivnosti u dubini, smuđ prilazi bliže obali, tako da sa zalaskom sunca manji primerci već počinju lov pri obali i površini. U skladu sa tim sledi promena taktike, metode i tehnike varaličarenja. Smuđ se tada nalazi iza većih prepreka u brzaku ili na ivici brzaka i povratnog toka, pri dnu na manjoj dubini ili u srednjim slojevima. Ako je voda zamućena, smuđa u prvi sumrak treba očekivati bliže obali što znači: red, rad i mir na ribolovnom mestu, inače ništa od ribolova. Krupniji smuđevi će se, ako osete buku i prevrtanje kamenja na obali, jednostavno udaljiti od obale, dok će sitniji primerci i nakon kraćeg vremena početi ponovo da love.
Najproduktivniji metod u večernjem ribolovu smuđa je varaličarenje tonućim i zaranjajućim voblerima u srednjim slojevima na dubinama do 3m i plivajućim voblerima pri površini. Promena metoda ribolova zahteva i promenu štapa, strune i varalice. Promena kalema sa strunom nije problem ali nošenje dva štapa u ribolov je nepraktično, pa je preporučljivou situacijama kada se planira ribolov primenom različitih metoda, koristiti univerzalni štap koji delimično zadovoljava potrebe rada džigovima i voblerima. Izbor tipa voblera će zavisiti od položaja smuđa u vodi. Prvo ga treba potražiti tonućim i zaranjajućim voblerima pri dnu i u srenjim slojevima, a sa nastupanjem noći treba preći na površinske plitko zaranjajuće voblere. Tonući vobleri se izbacuju uzvodno, puštaju da potonu na dovoljnu dubinu i polako uz povremene trzaje navode u zonu napada. Duboko zaranjajući vobleri su podesni za uzvodno povlačenje iz čamca paralelno sa obalom, kao i za vođenje od obale ka čamcu, pri čemu se prati konfiguracija obale i dna. Površinski, plitko zaranjajući vobleri se izbacuju poprečno na vodeni tok i sa spuštenim štapom, uz trzaje navode na mesto očekivanog napada. Udar smuđa na vobler je brz i silovit, naročito na površini i na malim odstojanjima. Kada se lovi drvenim voblerima, kontra mora biti snažna da bi se vobler pomerio u čeljustima i udice zabole. Ako se ne kontrira na odgovarajući način, smuđ će vobler izbaciti iz usta, a ubod će biti slučajan. Boravak smuđa u opasnoj zoni, na ivici životnog prostora traje veoma kratko, napadi na varalicu su brzi i iz okreta, a zakačinjanja slaba i najčešće izvan usta. Smuđ koji je zakačen blizu obale, nakon uboda će krenuti uzodno i dalje od obale. Ako u blizini nema većih prepreka treba mu dozvoliti kontrolisan beg. U plićaku, dno i površina nisu saveznisi ribolovcu, tako da je otvoren prostor idealno mesto za vođenje borbe. Na dovoljnoj udaljenosti od obale zamaranje ribe je manje rizično, a dovođenje bezbedno kao i u prethodno opisanom slučaju. Postupak prihvatanja je nešto komplikovaniji zbog trokrakih udica van usta, zbog kojih, pored oštrih škrga i bodljikavih peraja, treba biti naročito oprezan. Jutarnji ribolov je sličan večernjem, s tim što treba obrnuti redosled radnji i treba sve sabiti u pola sata. To je tipičan brzi ribolov i kad ostali ribolovci dolaze na reku, varaličari odlaze obavljenog posla.
Leti, kada se reke zagreju, opadnu i izbistre, smuđ je aktivan samo od zalaska do izlaska sunca. Pošto je noćni ribolov zabranjen, trenuci udarne aktivnosti su pre 21h i posle 03h, kada se uspešno može loviti površinskom metodom, plivajućim voblerima. Zbog manjka kiseonika u vodi u letnjem periodu, smuđ boravi u dubini, a u lov izlazi na mesta sa povećanom aeracijom gde se okupljaju i druge vrste riba. To su kamene regulacije, spoljne krivine reka pod panjevima, ušća pritoka kao i sva mesta gde je voda bržeg toka. Posle letnje kiše ili po vetru koja hladi površinu vode i obogaćuje je kiseonikom, smuđ će biti naročito aktivan. Na kamenim regulacijama, najveća koncentracija ribe je kada ih voda plitko preliva. Tada je aeracija maksimalna, a ribolovno mesto pristupačno. Smuđ se može loviti džigovanjem pri dnu, na uzvodnoj strani regulacije od zalaska sunca do sumraka, kada prekida aktivost u dubini, diže se u površinske slojeve i prilazi kamenu. Varaličarenje džigovima traje vrlo kratko, najviše petnaestak minuta ako je voda bistra i tada su napadi na varalicu učestali. Prestanak udaraca na džiga, pouzdan je znak da je smuđ počeo da se diže i da treba menjati metod i preći na varaličarenje voblerima. Tonući vobler treba zabacivati uzvodno i navoditi ga na brzak, a udarce očekivati iznad najužeg dela levka brzaka. Ni taj period aktivnosti smuđa ne traje dugo i sa prvim mrakom vidljiv će biti lov smuđa na površini. Po prepoznatljivom zvuku, kojim smuđ otkriva svoje prisustvo u površinskim slojevima, treba odrediti trenutak za upotrebu plivajućih voblera. Plivajućim i plitko zaranjajućim voblerima treba pretraživati priobalje uzvodno od brzaka, brzak i povratni tok, jer će smuđ biti prisutan na nekoliko metara od obale.
Najuzbudljiviji i najneizvesniji ribolov smuđa varalicom je u krošnjama potopljenih stabala na spoljnim krivinama reka. To su duboka mesta, pod brežinom, prekrivena popadalim stablima usled podrivanja obale rečnom maticom. S obzirom da je mesto pod jakim udarom rečnog toka, da ima dubine, brzake i virove, a uz to i puno prepreka i zaklona sa obiljem hrane, panjevi su interesantni za ribolov u toku cele godine. Kraj leta i početak jeseni su idealan period za ribolov smuđa na nepristupačnim i panjevitim terenima. Vode su tada još u domenu niskih, temperatura vode u opadanju, a smuđ sve aktivniji. Kad smuđa nema na kamenjarima i brežinama i kada voda sporo teče, popadale vrbe i topole čije se krošnje nalaze u vodi nekad mogu biti jedina mesta na kojima boravi i lovi. Ribolov u podvodnim krošnjama je najteži oblik varaličarenja smuđa, pa tome treba prilagoditi opremu. Prilikom izbora štapa nebitne su sve karakteristike osim dužine i snage. Dužina izbačaja je nevažna, jer se ne zabacuje dalje od 5-6 metara a optimalna bacačka težina bi trebala biti što veća, zbog snage štapa. Karakteristiku savitljivosti nije potebno precizno birati, mada su se najbolje pokazali parabolici sa oznakom MH (Medium Heavy). Najbitnije od svega je da ima dovoljno snage da može bez rizika da iščupa iz vode ribu od kilogram. Deluje grubo, ali sve je u kontri. Od udarca do ribe na obali, sve je kontra. Najmanje važan deo opreme je čekrk, jer je ovaj način varaličarenja u klasi težeg PEC ribolova. Jedina namena čekrka je skladištenje strune, pri čemu je proklizavajuća kočnica zategnuta i nema nikakvu ulogu u zamaranju ribe. Izbor strune treba prilagoditi izvesnim grubostima u postupku i one ne bi trebalo da budu niže nosivosti od 4-5 kg. Treba izbegavati jače strune, jer je bolje odreći se varalice, nego izvaditi stablo iz vode. Uklanjanjem prepreke gubi se dobro mesto a buka koja se time stvara čini i obližnja mesta neproduktivnim. Preciznost zabačaja u krševitim uslovima je od presudnog značaja. Oni ribolovci koji kače varalice na nadvodne delove stabla i okolno žbunje, bolje je da i ne pokušavaju jer ih prave nevolje očekuju tek kada varalica dospe u vodu. Ubaciti varalicu na malu površinu, provući je kroz granje i izvaditi je s ribom, to je vrhunac veštine. Varalica se plasira samo njihanjem, bez mahanja štapom. Nekad je i to neizvodljivo, pa se mamac spusti na površinu vode i prepusti vodenom toku do određenog mesta. Povlačenje i navođenje voblera se izvodi lagano, paranjem površine, povremenim ubrzavanjem, zaranjanjem, a često je treba lelujati u mestu u jačem vodenom toku. Kada napada ovako vođenog voblera smuđ munjevito napušta zaklon i u okretu grabi varalicu. Pri tom su vrlo česta slaba zakačinjanja, riba je odmorna i borbena, a vađenje krajnje neizvesno. U startu se treba pomiriti s tim da je realizacija polovine od ukupnog broja udaraca uspešan ishod. Napadi se najčešće završavaju zakačinjanjem na najgorim mestima, međuviličnoj opni ili mekom obodu čeljusti. Zamaranja nema, riba se vadi odmah i spadanja su neminovna. Incidentna situacija je napad krupnog smuđa, na dužini strune od tri metra, a prostora za borbu ni metar. Vađenje na “o ruk” je neizvodljivo, zamaranje u mestu takođe, pa je jedini izlaz popuštanje strune, koje smuđ redovno koristi da se zavuče u najbližu krošnju. Kada se to desi ribolovcu jedino mu preostaje da:
Čeka da riba sama izađe iz zaklona, što se ređe dešava;
Da uđe u vodu i pomogne joj da izađe, što se češće dešava i
Da posle dužeg čekanja pokida strunu, što je nejčešći epilog.
Varaličarenje u panjevima je težak i grub ribolov, ali činjenica je da upravo na takvim terenima ima najviše grabljivica.
U oktobru i novembru se smuđ varaličari sa najvećim uspehom. Temperatura vode je u silaznoj putanji i u proseku je, za naše klimatsko područje između 10C i 14C, što je optimalno za ishranu smuđa. On tada migrira uzvodno, intenzivno se hrani i može se loviti na svim karakterističnim mestima. Usled jesenjih kiša, reke su u porastu, zamućuju se, jačeg su toka i smuđa ne treba tražiti daleko od obale. Kako se sa dolaskom zime voda bude hladila i dan skraćivao, smuđ će se sve više hraniti u toku dana, nevezano za intervale hranjenja u prolećnom, letnjem i jesenjem periodu.
Kada temperatura vode opadne do +4C, najbolje vreme za ribolov će biti najtopliji deo dana. Smuđ će u takvoj vodi boraviti na dubljim mestima sa sporim tokom, izlazima iz limana, u krošnjama potopljenog drveća i veoma retko na plićim mestima. Sa prvim porastom temperature vode na 7C, krajem februara, treba završiti sezonu ribolova smuđa jer matični primerci migriraju uzvodno tražeći pogodno mesto za mrest i treba ih poštedeti od izlovljavanja.
Text je u celini preuzet, uz saglasnost autora, iz knjige “VARALIČARENJE NA REKAMA I JEZERIMA” Dragana Radojevića