Varalicar.com

Štuka

lat. Esox lucius

Pike

Hecht

Esoce-Brochet

Štuka pripada falimiji Esocidae, rodu Esox i vrsti Esox Lucius. Srodne vrste su joj Musky (maski) – Esox masquinongu, koja naseljava vode Severne Amerike, Esox niger koja živi u vodama nove Škotske do Teksasa i Esox americanus sa voda istočne obale Severne Amerike. Od svih vrsta roda Esox, najraširenija je Esox lucius koja živi u vodama severne i srednje Evrope, u zapadnoj Aziji i Severnoj Americi. Na Balkanskom poluostrvu naseljava vode sva tri sliva, a u našoj zemlji najrasprostranjenija je u Dunavu i donjim tokovima njegovih pritoka. Naseljava i jezera na većim nadmorskim visinama kao što je Plavsko jezero u Crnoj Gori i Garaško jezero kod Aranđelovca. Stanovnik je prvenstveno plićih, stajaćih i sporotekućih voda.

Štuka ima karakterističan i prepoznatljiv izgled i lako se razlikuje od ostalih vrsta riba. Telo joj je izduženo i valjkasto, a glava dugačka i prema vrhu se sužava u vidu pačijeg kljuna. Usta su joj velika i snažna sa mnogobrojnim oštrim zubima. Grudna peraja, kao i analno su crvenkaste boje, a leđno je sivkasto i postavljeno bliže repnom peraju. Leđa su tamno maslinasta, bokovi srebrni sa žućkastim šarama, a trbuh beo. Odlično vidi i razlikuje boje, a čulo bočne linije je izuzetno dobro razvijeno. Najveći je grabežljivac slatkih voda i proždire sve vrste riba i vodozemaca, odnosno sve što živi i kreće se u vodi. Kanibal je i u nedostatku druge hrane proždire i manje primerke svoje vrste. Na našim vodama naraste do 18 kg, ali su primerci veći od 10 kg redak ulov.

Karakteristična staništa štuke su stajaće vode, jezera, močvare, rukavci i zalivi, kanali kao i sporotekuće vode. Štuka lovi iz zasede, pa zato naseljava mesta sa puno zaklona i prepreka u vodi, kao što su delimično potopljena stabla, zatravljeni tereni uz trsku, oko lokvanja i granja… itd. Retko boravi na mestima bez zaklona i tada je najčešće pri dnu, u nekom udubljenju ili pored strmijeg odseka. Ima karakterističan mehanizam lova. Kada je aktivna stoji nepomična u zaklonu, ne razgoni jata riba već čeka da se usamljena riba sama približi. Kada identifikuje plen, zauzima položaj za napad i kada se ribica nađe na dovoljnoj distanci i ostvari se ključni nadražaj, sledi napad. Snažnim zamahom repnog peraja, štuka se izvija i munjevito, bočno grabi plen. Nakon toga, u mestu, jakim stiskom vilica ubija žrtvu. Zubi su joj oštri i povijeni ka ždrelu, što omogućava lako gutanje većih zalogaja. Dinamika ishrane štuke zavisi od potebe za hranom, gustine ribljih naselja u vodi u kojoj žive, godišnjeg doba, hidrološkog režima vode i ekoloških faktora. Štuka se najintenzivnije hrani nakon mresta i u jesenjem periodu. Pri visokoj i mutnoj vodi intenzitet ishrane je slabiji, a pri niskoj i bistroj vodi se povećava. S obzirom da ima visok prehrambeni koeficijent 8,8 (smuđ 5,1; som 6,2), štuka u odgovarajućim uslovima ima brz tempo rasta.

Zapaženo je da štuka koja se hrani, radije uzima manji broj krupnijih riba, jer je varenje progutane ribe dugotrajnije. Za vreme varenja jednog obroka štuka miruje i ne hrani se. Štuka nije migratorna vrsta ribe i njena selidba uslovljena je količinom hrane u staništu kao i potrebom za odgovarajućim uslovima za mrest. Po visokoj nadolazećoj vodi štuka migrira  na plavnu zonu za jatima bele ribe, a krajem zime, pri temperaturi vode od +6C se seli na područja sa mekim podvodnim biljem, na koje polaže ikru. U zavisnosti od temperaturnog režima vode i opštih hidroloških uslova, mrest štuke se obavlja već od sredine februara i traje do kraja marta. Ikra štuke je lepljiva i žutonarandžaste boje, dijametra 2,5-3 mm. Polna zrelost ženke nastupa u četvrtoj godini života, a kod mužjaka u trećoj. Plodnost štuke je mala u odnosu na ostale grabljivice i ženka težine 4,5 kg ima prosečno 140 hiljada komada ikre. Inkubacioni period ikre traje od 18-23 dana pri optimalnoj temperaturi vode od +6C. U slučaju kolebanja temperature taj period je duži, a ako temperatura vode opadne do +1C oplođena ikra će uginuti. Mladunci štuke se brzo razvijaju, tako da su nakon dva meseca dugi preko 100 mm i uveliko proždiru mlađ drugih riba. Već u drugoj godini života štuka dostiže lovnu, zakonom dozvoljenu dužinu od preko 30 cm*, sa težinom od oko 500 g.

Ribolov štuke se, u zavisnosti od težine očekivanog ulova, smatra srednjim i težim varaličarenjem. Oprema za varaličarenje štuke je nešto snažnija od opreme za lov smuđa, ali lakša od one namenjene lovu soma. Štap za ribolov štuke na kanalima i barama, na kojima se ne očekuju veći primerci od 3 kg, treba da bude dug 2,7-3,3 m, težine bacanja 40-60 g i savitjlivosti u gornjoj polovini dužine, pri čemu je brzina akcije nebitna. Za varaličarenje na jezerima i rekama gde je moguć ulov krupnijih štuka, treba koristiti snažniji štap, težine bacanja 80-100 g, parabolične savitljivosti i dužine 3-3,3 m. Čekrk treba biti odabran u skladu sa štapom i očekivanim opterećenjima, što znači kapaciteta 100/0,40 do 100/0,50. S obzirom da je štuka odličan borac i da je begove krupne štuke teško zaustaviti, potrebno je koristiti monofilne strune nosivosti 7-10 kg ili odgovarajuće upredene strune. U zavisnosti od terena na kojem se lovi i veličine očekivanog ulova treba birati strunu veće ili manje nosivosti. Predvez od kevlara u ribolovu štuke je neophodan. Postavljanjem predveza između varalice i osnovne strune u dužini od dvadesetak centimetara, sprečava se pregrizanje strune, što štuka često čini ako je sistem nezaštićen. Izbor varalice za varaličarenje štuke zavisi od metoda i uslova ribolova i prikazan je na sledećoj tabeli

Sezona ribolova štuke počinje po isteku lovostaja, nakon mresta, početkom aprila meseca. Ako mrest iz nekog razloga nije završen, ribolov treba otpočeti desetak dana kasnije. Štuka se nakon mresta intenzivno hrani i u tom periodu se love najkrupniji primerci. Rečna i barska flora, u proleće još nije nabujala i moguće je varaličarenje i na onim terenima na kojima je ribolov sve do pozne jeseni nemoguć zbog zatravljenosti. Tada lov štuke treba planirati na dubljim stajaćim vodama, odnosno jezerima poznatim po ulovima kapitalnih primeraka. Varaličarenje štuke na jezerima je u klasi težeg ribolova, pri čemu je ulov ređi ali krupniji, što zahteva upotrebu većih i težih varalica, kao i težu i snažniju opremu. Većina ribolovaca štuku lovi na čistim i plićim terenima, zbog neometanog plasiranja varalice i lakšeg vođenja borbe. To rezultira ulovima relativno malih riba jer će se velika štuka retko kretati na čistinama bez zaklona. S obzirom da je populacija štuke na našim vodama prilično proređena, ribolovci-varaličari, koji drže do svog sportskoribolovačkog kodeksa, neguju selektivan pristup prema svim vrstama grabljivica, a naročito prema onim kojima je ugrožen opstanak. Zato treba izbegavati terene na kojima je uočena aktivnost malih štuka i potražiti one veće, koje svojom veličinom i borbenošću omogućavaju pravi doživljaj i potvrdu ribolovačke veštine. Kako pronaći mesto sa krupnom štukom? Ako se po dolasku na ribolovnu vodu, u ovom slučaju na jezero, osvrnemo oko sebe, uočićemo raznolikost obalskog reljefa. Karakteristično za sve vode jezerskog tipa je da su negde dublje, negde pliće, neki delovi su obično očišćeni i pretvoreni u kupalište, dok drugi zapušteni i puni granja i stabala u vodi. Većina jezera imaju jednu ili više utoka, koje ih direktno ili preko ustave snabdevaju vodom, kao i mesta na kojima u kišnom periodu bujičavi potočići utiču i stvaraju rtove od nanosa različite strukture. Na tako raznolikoj i blago razuđenoj obali jezera nisu svi prilazi vodi pristupačni, što se može uočiti po manje ili više utabanim stazama duž obale. Na mestima na kojima je prilaz vodi otežan i gde se na osnovu tragova može zaključiti da mesto nije često posećeno, najčešće borave najkrupnije štuke. Na obalu ne treba dolaziti bučno, lomeći granje, već se što tiše približiti na nekoliko metara od vode, jer štuka često boravi u priobalju uz ivicu trave ili u krošnji palog, polupotopljenog stabla. Ribolov treba započeti površinskim varaličarenjem, pri čemu se pretražuju sva mesta u priobalju na kojima bi mogla biti prisutna štuka. Plitko zaranjajući, površinski vobler, spiner ili neopterećeni džig, teba voditi sporo sa čestim trzajima, zaobilaziti prepreke na vodi, a pri obali brzinu vođenja postepeno povećati, sve do vađenja varalice iz vode. Napad štuke, ako je prisutna, uslediće kod zaobilaženja prepreke ili ako je neodlučna i prati varalicu, napašće je pri ubrzanom vođenju. Na zatravljenim terenima ili na mestima prepunom granja u vodi, ako dođe do napada, a najčešće se to dešava baš na takvim mestima, manje primerke odmah, bez zamaranja treba vaditi iz vode. Štuke teže od kilogram treba zamariti u mestu, ako je to moguće, a ako je riba veća i borbenija ne treba biti preterano energičan, jer može doći do otkačinjanja ili oštećenja nekog dela opreme. U toku zamaranja ne treba joj dozvoliti mlataranje glavom po površini, jer su tada otkačinjanja najčešća. Popuštanjem će se riba zadržati na udici, ali će to štuka iskoristiti da se munjevito zavuče u travu ili granje. Ako je štuka u travi koja ima koren u rastresitom tlu, treba odložiti štap, uzeti strunu u ruku i polako dovući sa sve travom. Štuka pritom neće ni mrdnuti, jer će preko očiju i tela imati debeo sloj trave i reagovaće tek kada bude izneta na obalu i bude oslobođena trave. Ako je štuka uspela da pobegne u granje ili među stabljike lokvanja, nosivost strune neće biti dovoljna za dovlačenje, zato prvo treba sačekati da riba sama izađe iz zaklona. Štuka će to retko učiniti, ali ako se to desi tu priliku treba iskoristiti, jer sledeće sigurno neće biti. Opisana situacija je najteža, ali i vrlo česta u ribolovu štuke i zbog toga je neophodan snažniji štap i struna veće nosivosti jer su kidanja strune i otkačinjanja ribe najčešći epilog. Ako konfiguracija dna i položaj prepreka u vodi to dozvoljavaju, primenjuje se metoda varaličarenja u srednjim slojevima vode i pri dnu, uz upotrebu veći zaranjajućih voblera, spinera i blinkera. Izbačaj i vođenje varalice po dubini se obavlja tako da se teren pretražuje lepezasto u odnosu na položaj ribolovca. Napad štuke na nešto većoj dubini je manje agresivan, ali je zato varalica sigurnije uzeta. Manji spineri i blinkeri se često, u tom slučaju, nalaze duboku u ustima, a udica je zabodena u najdublja mesta sa kojih se teško otkačinje. Krupna štuka, koja je uzela mamac na nešto većoj dubini, pokušaće u mestu da se oslobodi udice, nakon čega će strelovito, pravolinijskim begovima, snažno povlačiti u stranu. Ako nema u blizini većih prepreka, takve begove nije teško kontrolisati i sa smanjenjem otpora ribe treba je polako usmeravati ka obali. S obzirom na veličinu i borbenost, štuka se relativno lako vodi do obale, ali to ne znači da se dovoljno zamorila. Najopasniji begovi i najteži za zaustavljanje su oni koje štuka čini kada oseti da je u plićaku. Nakon površinskog, divljeg bacakanja, pokušaće još jedan brz, strelovit beg u priobalno rastinje koji treba sprečiti. Ako postoji mogućnost da se u dubokim čizmama zagazi u vodu i približi ivici obalske vegetacije, štuka se može prihvatiti i u dubljoj vodi, čime se izbegava opasnost borbe u plićaku. Štuka se prihvata rukom u predelu glave. Neko to čini palcem i kažiprstom za oči, što je efikasno, ali deluje mučnije od zavlačenja kuke u međuškržni prostor. U dodiru sa štukom, treba se čuvati oštrih i velikih zuba kojih ima i po škržnim režnjevima.

Nakon prolećnog varaličarenja štuke, koje traje sve dok vegetacija ne nabuja i onemogući ribolov, štuka se može loviti i u toku leta i rane jeseni na tekućim vodama. U augustu i septembru, reke su najčešće niskog vodostaja, bistrije i sporijeg toka. Štuka se tada može loviti u priobalnom delu, na dubinama od tri metra, u sporom toku, ispred ili iza većih prepreka u vodi. U toku dana ona će loviti i na ivici manjeg brzaka i povratnog toka, ali krupniji primerci će se držati dna i ivica grebena na kojima se znatno povećava dubina. Na rekama nema toliko vegetacije i podvodnog krša kao na stajaćim vodama, pa je moguć ribolov nešto lakšom opremom. S obzirom da se varaličari zaranjajućim i tonućim voblerima do 11cm i džigovima težine do 14 g i da je teren relativno čist, štap treba biti dug između 2,7 i 3,3 m, težine bacanja 60-80 g i savitljiv u gornjoj tećini dužine. Čekrk kapaciteta 100/0,40 i kvalitetna struna nosivosti 6-7 kg u potpunosti odgovaraju uslovima i potrebama srednjeg varaličarenja štuke. Upotreba kevlarskog predveza je neophodna kada se ribolov obavlja džigovima. Na tekućim vodama štuka se pri dnu može loviti džigovima dužine 10 cm, ali zbog jedne udice na sredini dužine, odgrizanja zadnjeg dela džiga su česta. Zato se dužim shad-ovima dodaje još jedna trokraka udica, čiji se jedan krak zabada u telo varalice, a alka navlači na džig udicu. Takav sistem je pouzdan i znatno efikasniji od jedne udice.

Varaličarenje štuke na tekućim vodama se prvenstveno vrši metodom varaličarenja pri dnu i u srednjim  priobalnim slojevima. Varalica se ne zabacuje na veliku udaljenost od obale, jer štuka boravi u zaklonima bliže obali, a hrani se van matice reke. Kada se ribolov obavlja džigovima, varalica se spušta na dno, lagano povlači i podiže na pola metra iznad, pa se opet spušta na dno. Štuka najčešće napada džiga u podizanju, zato često treba ponavljati radnju koja ostvaruje ključni nadražaj. Na manjim dubinama džiga treba voditi za nijansu brže i živahnije, a pri obali naglo ubrzati vođenje, što deluje provokativno na štuku koja prati varalicu. Vođenje voblera se obavlja sa zastajkivanjem, uz česte promene pravca i brzine. Praćenjem konfiguracije dna i priobalja kao i ubrzanjem pri obali, voblerom se postižu najveći efekti. Krupnija štuka, na tekućoj vodi sa manje rastinja i prepreka u priobalju, retko kada će ispratiti varalicu do obale, dok će sitnije napadati sve do vađenja iz vode. I u ovom slučaju, kao i na stajaćoj vodi, štuka će u dubini sigurnije uzimati varalicu i bolje se zakačinjati. Borba sa štukom u vodi bez većih prepreka je uzbudljiva, ali manje neizvesna nego na krševitim terenima. Štuka će prvim begom, nakon zakačinjanja, pokušati da se zavuče iza brežine ili između kamenja, što joj se ne sme dozvoliti. Treba nastojati da se borba odvija u srednjim slojevima, odnosno svako kretanja ka dnu i matici ne treba zaustavljati, već ih kontrolisati umerenom silom. Štuka nema običaj da legne na čisto dno i ako se dogodi da miruje na dnu, to je siguran znak da se zavukla pod granu. Ako joj se u toku borbe ne dozvoli mirovanje, štuka će se brzo zamoriti, ali će i dalje imati dovoljno snage za posledji i najopasniji beg u plitkoj vodi. Ako je štuka dovedena do obale a nije legla na bok, treba biti oprezan i sa popuštenom frikcijom čekrka, spremno sačekati i dozvoliti joj kraći beg. Štuka će pokušati da pobegne opet u dubinu, što nije opasno, ali ako se silom pokuša zaustaviti, ona će iskoristiti površinu i dno kao oslonce, što pri maloj dužini strune može rezultirati otkačinjanjem već zamorene ribe. Oprez pri prihvatanju štuke je neophodan bez obzira gde i u kojim uslovima se lovi.

Krajem jeseni, kada reke počnu da nadolaze i tempetarura vode opadne ispod +10C, tekuće vode postaju manje produktivni tereni za varaličarenje štuke. Na zatvorenim vodama, barska vegetacija se proređuje i tek sada počinje pravi ribolov štuke. Od polovine oktobra, pa sve do kraja decembra, uslovi za varaličarenje na zatvorenim vodama su idealni. Koriste se svi metodi, varalice i tehnike iz prolećnog dela sezone a ulovi su češći i izvesniji.

Krajem januara štuka se priprema za mrest, i ako su vodostaj i temperatura vode odgovarajući, matični primerci će početi da izlaze u plavnu zonu, pa tada teba završiti sezonu varaličarenja i poštedeti je dok okonča reproduktivne aktivnosti.

Text je u celini preuzet, uz saglasnost autora, iz knjige “VARALIČARENJE NA REKAMA I JEZERIMA”  Dragana Radojevića

* Minimalna lovna veličina propisana zakonom u momentu izdavanja knjige Dragana Radojevića iznosila je 30cm. Minimalna lovna veličina za ovu vrstu, trenutno iznosi 40cm.