Varalicar.com

Ribolovački magazin

Br. 121 – oktobar, 2013.

SAMAŠTENIJE

Minule godine uređujući „Vojvođanski lovački glasnik“, u prvom broju preneh intervju sa Jovanom Memedovićem, u kojem ga mlađahni novinar Bulić pita za najveću pecarošku laž koju je čuo. Uz to i priupitkuje: I lovci lažu, zar ne? A on reče, duhovito, kako zna, da pecaroši lažu, a mnogi i veruju u ono što pričaju, a lovci nemaju puno prostora – jer im se vide trofeji na zidu… Zbog toga su me „lovci“ rastrzali po nekom forumu za „uvredu lovačke časti“… Prošlo.
Šta su laži, šta preterivanja, a šta mašta, stara je tema sa puno odgovora ne samo u ovom našem svetu, ribolovačkom. Jovanu Cvijiću pripisuju da je opisujući brojne vrline Dinaraca, naveo i onu karakteristiku da pojedini kada nešto kažu, misle da su to i uradili…
Pre puno godina na terasi starog hotela „Žabljak“, moji drugari iz ekipe „Svet lova i ribolova“ i moji gosti na Durmitoru i Tari, otvorenih usta su slušali lokalnog šereta Griva. Zapitkivahu ga o visini legendarnog mosta na Tari, a on ubedivši ih da je pilot, da bi malo „pojačao“ priču, raspredaše im kako je avionom „prolijetao“ kroz kanjon ispod mosta i lukova… Znajući za njegove marifetluke, uključih se u priču sa svojim u trenu izmaštanim „hrabrim poduhvatom“ iz detinjstva i kada skakah s mosta u Taru, sa tih 150 i kusur metara „lastu“ i u grandioznom letu umalo da poginem, jer je baš tada ispod luka naletio mlaznjakom Grivo. Da bi ga izbjegao „zaždih glavom u stijenu“, pa i danas osećam posledice na „umnu osnovu“… a on ustade besno od stola i uputi mi: „M’rš, Tajo, kako moš’ tako da lažeš ove ljude!“
Ima ta fela ljudi koji za svaku i svačiju priču imaju i svoj doživljaj, ali žešći i ubedljiviji kao da su umesto tebe bili baš tamo. Legendarni „Dnevnikov“ reporter i naš drugar Zile bio je nenadmašan. Pričao je kako je pecajući na Amazonu zabacivao pero od kondora na pola reke, kako u Rusiji iza pluga ostaje brazda iz koje se čovek stojeći ne vidi, a da su pčele k’o kokoške… Kada je priča otišla drugim krajem, i on započeo neku novu, neko ga zapita: „A kolike su košnice u Rusiji?“ A on će: „Šta kolike, obične k’o naše košnice!“ A ovaj će: „A kako onda pčele ulaze?“„E da ga jebeš, ne znam, a vi baš nemate ni trunke mašte!“, zaključi Zile i pređe na drugo pripovedanje. Ovoga se prisetih gutajući novu „Drugu knjigu“ našeg Žarka Lauševića, gde se kao nit pojavljuje i provlači legendarni lik Sava Stanišića, koji je igrao šah sa Hitlerom pušeći „havanu“ koju mu je lično Kastro savio, a onda mu „zaždio“ šamar i to pred Gebelsom, jer mu je Adolf intimus mu Dado, ukrao konja sa F3… kako mu je Eva Braun izvezla SS (normalno Savo Stanišić) na vlastoručno za njega šivenoj uniformi, kako je predvodio Nišićane na Mont Everest, kako je kad je Tito pobjeg’o i u žurbi mu poručio: – Savo preuzmi komandu, predvodio radnički bataljon na Kadinjači, kako je mrško Staljina ka’ malo dijete… kako je, ma svašta… Mašta.
Tako bi i meni ovih dana, gde mi jedan svašta izmašta. Naobećava i ono što ne iskah. On meštar – meni koji sam trostruki maštar. Novinar sam četiri i poviše decenija, pecaroš cio vijek, a urođenu sklonost ka preterivanju imam od kada znam za se.
Samaštenije, rekla bi moja baba Miluša.
Ma, mašta ti je čudo, a reč koju ne pomenuh – laž je nešto drugo, ne – prvo.

Slika ne laže – ovo sam se stvarno spuštio niz „manitu“ Taru ispod mosta u kasnu jesen kada je bila „s brda u brdo“.

Srdačno vaš,

Stanko Popović

 

Br. 119 – januar/februar 2012.

SNEGOVI

Ne pada snijeg da pomori svijet, već da svaka zvjerka pokaže svoj trag, stara je narodna, često mi u detinjstvu upućivana poruka. Evo, ove zime kakve mi vremešniji i pamtimo, pade silan snijeg, drumi zapadoše… narodu, a pre svega sirotinju muku navališe.

Druga će priča biti kada se ovaj snežni namet počne uskoro topiti pa krenu bujice, poplave, stihija što valja drvlje i kamenje pred sobom.

Međ ribolovcima kruže priče, da se u raznim sredinama donose odluke da se tokom mresta na plodištima, mrestilištima, zimovnicima… zabrani svaka vrsta ribolova, pa se bune kako im je uskraćeno pravo na pecanje. Iskreno rečeno i ja sam za takve mere.

Što se mene tiče, na vodu noga mi neće kročiti koji naredni mesec. Razlog je jednostavan – u fazi je učenja da prohoda. Mislim noga, a i njen vlasnik.

U onim pričama, što ih dragi moji unucima besede da im je to došlo po meni, kada urade nešto neprimereno, ima i ova iz najranijeg mi detinjstva.

Na sneg i skije sam stao kada sam prohodao. Bežao u vunenim čarapama na skijanje i liguranje, a imao i prve “elanke” među žabljačkom đecom. Početkom šezdesetih David, ujak svih nas iz Durmitorskog kraja, Titov predratni drugar i visoki funkcioner, dobročinitej zavičajni i familijarni, je bio i predsednik Smučarskog saveza Jugoslavije i na Durmitoru krenu tada procvat skijanja. Napraviše se dve skakaonice, organizovaše državno prvenstvo. Za trenere dođoše Janez Polda svetski prvak sa Planice, Edo, Štrca… i među malim srčanim gorštacima otkriše talente za alpske i nordijske discipline. Kako me đavo stvorio za svašta, uđoh u pionirski tim i dobih skije “skakačice sa tri struga”. Noć pred prvenstvo sa tridesetometarske skakaonice, nadomak naše kuće u šumi, ovog “taksirata” sedmaka (te godine prvi put iz škole izbačenog) spopade temperature od “četeres”. Doktor Teodor Posh (predobri Njemac) uz obavezno “zlo pokami” i injekacije me veza za krevet. Moj stari i čestiti roditelj Tomo, koji je imao godina kao ja sadam, znajući šta je stvorio, zaključa mene u sobu, a skije u šupu i ode da gleda sa svijetom skokove. Evo tada ga je ovjekovječio na ovoj fotografiji Milan Pešić. Kad u neko doba najavljuje spiker sa vrha skakaonice sa onim zvučnikom:

Na zaletištu je Stanko Popović, učenik PSD “Durmitor”…

Još iz vazduha dok sam leteo, i pre doskoka, spazio sam kako iz naroda istrčava moj ogromni otac da me sačeka, ne sa raširenim rukama i čestitkama, već vitlajući njegovim drenovim štapom, uz ljubljenje mi sunca i grmljavinu:

–          Oklen ovaj moj đavo doleće ozgo, kad sam ga ostavio pod ključem!?

Bežeći sa onim skijetinama na ramenima, sve grintajući kroz cijelac, praćen grdnjom i tojagom, umakoh jedva u kuću. Ne bi moga drugog takmičarskog skoka, i za mene se završi ovo državno prvenstvo i Tajova smučarska karijera.

No, brat Najo je to uspešno nadoknadio. Eto takvi talenat na snegu i ledu se onomad okliznu u sred Vojvodine, i krrccc ode noga, uz višemesečnu poštedu od izlazaka na vodu. Sada bi mi moj otac – đed Tomo, čuveni narodni vidara sa melemima i voštanicama, ovakvome – nikakome dobrodošao.

Ajde prijatelji vidimo se na vodi kad snegove okopne, gora zazeleni, riba se izmresti, a j ataman na noge stamen.

 

Srdačno vaš,

Stanko Popović

 

Br. 118 – novembar/decembar 2011.

SELO TEPCA

Otkuda ova priča u novinama ovog tipa, zapitaće se. Eto, nekako se složila sa prepletajima vremena i zbivanja minulih, a i potrebom ljudi ovog životnog doba da sroče  i ponešto što je ostajalo kao  priča i predanje u uskom krugu familije i sela.

Rekoh sela. Sela oca i majke mojih iz bratstva Popovića i Lauševića. A koren nam je baš u selu Tepca podno Durmitora, na levoj obali Tare, stolećima zavičaju naših predaka, o kome je prijatelj mi i kolega Jovan Memedović napravio nadahnutu i «Sasvim prirodnu» upečatljivu emisjiu, gde u prologu veli da je to «rajski kutak u srcu planina» i «kada bi uramili bili koji predeo ovog podneblja, samim pogledom bi imali potpuni mir!».

Od ranog detinjstva vučen tajnovitim i opasnim pričama i legendama, moje baba Božane, bežao sam na tu vodu, spuštao se kozjim stazama, usovima, surdupima, konačio u košarama i pećinama, ma išao da kradem i nadmudrujem pastrmke i  lipljene, da kradem delić prošlosti predaka koji su bili domaćini, stočari i drvoseče, ratnici i lovci, sveštenici i učitelji, a ribari samo u vreme posta i slave i okončanja kosidbe.

Ta želja i potreba je i danas stalna i trajna,  a osobito pojačana i prva mi misao i izlaz kada pritisnu brige i tereti. Sročeni tada u isključivoj odluci koja glasi:

– «Ma odok ja, da ostanem u Tepcima!»

O ovome  sam do sada ćutao ravno jednu deceniju. Bilo je to kada sam Žarku «rođaku po materi», jer mi je njegova familija ujčevina, pričao u malenom njujorškom restoranu, o zajedničkoj postojbini, o Tepcima i o njihovom  Lauševića ognjištu, porodičnoj mu, obnovljenoj Dušanovoj  kući sa plavim prozorima, jedrim drenjinama i modrim šljivama koje su tog ljeta rodile ko nigda, da pored grožđa i kivi čak rađa, da nam rođak Danilo i dalje peca uspješno sa ljeskovakom u vunenim čarapama i opancima čak o Svetom Iliji.

Ma «ni manjeg sela, ni više čudesa!» (opet Memedović).

Setnim smeškom je pratio ovo nostalgično prebiranje davnih slika.

Evo dođoše mi sada na um ti njujorški detalji, posle saznanja da je i on, veliki glumac na papir sebe pretočio i dao odušak svojoj umetničkoj duši. Da je napisao knjigu o skoro dvodecenijskom pogromu i teškom duševnom preživljavanju, o vremenu gde je u jednoj kobnoj noći koja mu je presekla put, gurnut nesrećnim zadesom u svet kome objektivno ne pripada, da kroz književni izraz predstavi stanje nužnosti, težinu njegove kazne i kletvu progonjenog.

Žarko je knjigu naslovio «Godina prođe, dan nikad» i zabeležio:

«Naravno, ja nisam slobodan čovek. Čovek koji je ubio nikada više ne može biti slobodan. Sloboda nikada ne može biti više moja reč. Sloboda je pravo drugih da kažu šta misle o meni, sloboda je da me «slobode», svojataju, mrze i mrcvare. A ja uopšte više i ne znam šta znači ta reč? Je li to možda samo sećanje da sam jednom kao dete trčao oko Biljarde i bio srećan…»

Eto, tako sažima on svoju sudbu, koja nikako ne ide uz ovu moju zavičajnu nostalgičnu priču. A sada, pred zimu, dole u kanjonu Tare u Tepcima domaćini, od ono malo starih što je ostalo, spremaju zimnicu. Na našem imanju Blagovića ostao je samo «milć» (ono malo okućnice oko temelja i zidina što se ne otuđuje), usamljeno drvo i ova oburvana kuća na osami.

Ostaju i priče o godinama koje prođu i danima koji nikad ne prolaze.

 

Stanko Popović

 

Naslovna strana: Jovo Ivošević sa dunavskim šaranom po novembarskom mrazu

U ovom broju pišu:  Darko Bokanić, Jovan Ivošević, Borijan Dabić, Đorđe Regoda, Bora Otić, Nikola Korica, Lazar Zarić, Goran Grubić, Aleksandar Panić, Zlatko Majstor, Nenad Barinić, Nemanja Stanković, Mladen Marković i Nemanja Spasojević

 

Između ostalog, iz ovog broja izdvajamo:

EKSPEDICIJA VARALICAR.COM NA EBRU – NE MANJKA SLINAVIH RIBA

Piše: Darko Bokanić

DVA DRUGA I PISMA IZ BOSNE – ZA MLADOM PO GORSKIM VODAMA

Piše: Borijan Dabić

ZAPIS SA VRBASA – Klenovi spasili jutro

Piše: Đorđe Regoda

PREDUSLOV SIGURNOG UBODA – PROVEREN NAČIN DA IZGUBITE SMUĐA

Piše: Lazar Zarić – Laki

ŠTA TO GLEDA ISPOD LEDA – ICE   FISHING  JIGGING

Piše: Zlatko Majstor

IZRADA UKRASNIH DETALJA – ŠMINKA ZA UDICE  I VARALICE

Piše i savetuje: Nenad Barinić

 

 

Br. 117 – septembar/oktobar 2011.

 

OBRNIMO NA ČISTO!

E, načiisto sem, da prostite  po…izdio, ajde dobro poludeo što bi rekli ovi mladi, a i mi vremešniji volimo sve što vole mladi,  zbog onoga što preživeh pre neki dan, a  što je izgleda postalo naša svakodnevica na koju se uvaljeni u baš do grla i poviše, opet da ne pominjem konkretno narodnu reč za to, pa se pritisnuti teškim vremenom i bremenom i oguglali, slabo na takve pojave osvrćemo. Meni se to umalo i da desi, baš bukvalno, samo da sam malo dublje zašao u vodu.

Dođe pre neko septembarsko popodne, zaista ne mogu reći čovek, već pojava u džipu sa prikolicom – nekom improvizovanom cisternom, pa dunavskom dolmom i niz poljski puteljak poviše dobre ribolovačke lokacije gde sam varakao smuđa, se spusti u šumarak niz obalu… a onda petnaestak minuta kasnije odjezdi drumom dižući prašinu i tandrčići praznom skalamerijom.

Ne bi dugo, kad niz vodu ispred mene, onako u vodi do grudi u kombinezonu do pod pazuho, zapliva u talasima bogat sadržaj uspešno ispražnjene, verovatno  do grše napunjene septičke jame iz obližnjeg vikend naselja, koje nema «infrastrukturu», ma kanalizaciju (a i da ima, opet bi to otišlo direkt u Dunav kao i sve gradske izlučevine voljenog nam Novog Sada koje kuljaju u reku), i znano je, pod imenom uobičajenih elitnih naseobina kojih imaš u skoro svakom mestu – «Dolina lopova»,  a vazduh se ispuni nesnosnim smradom i upotpuni mi kompletan ugođaj krasnog miholjskog sutona, a zasigurno  i ostalim ribolovcima duž obale, pa i šire… Beži od tog kala i smrada jado, dok te ne zalije preko glave…

Da jurim za njim motkom umočenom u ono što je ispustio u vodu, da mu pišem broj kola, zovem komunalnu inspekciju…  ma ajdeee, ništa od toga, sem što sam načisto po…izdiooo!

Dok sam, posle pakovanja štapa i hitrog napuštanja lokacije, pokušao da smrad u grlu, nozdravama i duši lečim «trinaestojulkom» i  drugaru Miletu kapetanu na brodici, živopisno dočaravao «pravi izlet na pravo mesto u pogrešnom trenutku», on me smireno uteši da je to kap u moru (pardon Dunavu) fekalija svih vrsta i porekla koje prima i guta ova lepa reka. A u uverenju da mu, velim  Dunavu i životu sa njim, a i nama koji ga poštujemo, a vala i onima koji ne, ima ipak nade, poprilično doprinese i odgledana prva emisija televizijskog serijala «Dunav zauvek»  našeg Miše Ramača na RTV, koja lako teče svakog ponedeljka, dvanaest puta zaredom u 22 i 30,  gde i mi ovom zanosnom sočinjeniju dadosmo zericu doprinosa.

Tamo on, pored ostalog veli: «Dunav ima izvor i ušće, ali nema kraja!» .

Bogami Mišo, onakvi sa početka bi i njemu moćnom doakali, ali nas je ovih drugih zasigurno ima više, pa sam, uveren načisto, da će se okrenuti na čisto!

Inače, opet kao što Ramač pripoveda u prologu ove dunavske priče, i o nama će se pričati kao o narodima koji su živeli i iščezavali pored Dunava, o državama što su nastajale i nestajalle na njegovim obalama, o večitoj borbi stvaralaca i rušilaca.

Zato evo i ja zvonima na uzbunu i poručujem: Ajde, obrnimo na čisto!

Hvala vam

Vaš Stanko Popović

 

Naslovna strana: Kapitalne štuke ulovljene u finskom Ribolovnom centru Eumer, www.eumertube.com

 

U ovom broju pišu: Nemanja Mirosavljev, Vesna Vukojev, Nemanja Stanković, Vladimir Mitrović, Jovo Ivošević, Lazar Zarić – Laki, Borijan Dabić, Goran Grubić, Aleksandar Panić, Marko Korica, Dragan Masniković – Kajman, Nemanja Spasojević – Spaske i Mladen Marković

 

Između ostalog, iz ovog broja izdvajamo:

LOV SMUĐA – RIBOLOV NA BLIC – PAR FORA SA ŠPORA
Piše: Nemanja Spasojević – Spaske

ENCIKLOPEDIJA KAJMANIKA – SMUĐ POD PRITISKOM
Piše: Dragomir Masniković – Kajman

PASTRMKA – ČARI EKSTREMNOG RIBOLOVA – GODLJEVAČKA REKA
Piše: Lazar Zarić – Laki

TAMO GDE OSTAJEŠ BEZ DAHA – GORSKI CAR – UGAR
Piše: Borijan Dabić

Exkluzivno
SVETSKI REKORDI – NOVA SERIJA PLANETARNIH ORIJAŠA