Najslabija karika u lancu elemenata udica - struna - štap - čekrk je struna. Osnovno merilo kvaliteta strune, do nedavno, bio je odnos prečnika i nosivosti. Što je prečnik bio manji, a nosivost veća, to je struna bila pouzdanija. Pritom su ostale osobine strune bile zanemarivane. Procena kvaliteta vršena je poređenjem sa monofilom drugih proizvođača, ručnom proverom nosivosti na suvom čvoru. Zbog rezultata dobijenih takvim načinom provere, deklarisane nosivosti koje navodi proizvođač ribolovci primaju s rezervom i to iz više razloga.

    Kada je nešto malo istegljivo, znači da ima mali opseg elastičnih deformacija. Struna se ne isteže, čvor se zateže i puca na mestu vezivanja, što je u slučaju namernog kidanja poželjno, pod uslovom da čvor smanjuje nosivost strune više od 20%. Manjak jedne petine nosivosti je cena koju treba platiti kontrolisanom kidanju. Time se rešava problem tridesetmetarskih ostataka strune koje lelujaju u vodi i zagađuju najproduktivnija varaličarska mesta. Druga stvar zbog koje je kontrolisano kidanje poželjno su plastične deformacije. Sile kidanje na klinč - čvoru je niža od deklarisane i u opsegu je elastičnih deformacija. Ako je struna vezana za čvorom koji ne obezbeđuje kidanje na mestu vezivanja, moguće je kidanje kritičnom silom, a pošto je deformacija proporcionalna naprezanju do prekida dolazi na bilo kom delu strune. Ta naprezanja monofila su u opsegu plastičnih deformacija i preostali deo strune nema više onu elastičnost ni nosivost koju je ranije imao. Svako veće kidanje strune postizaće se manjim silama zbog smanjenog prečnika strune, što je posledica plastične deformacije nastale usled kidanja kritičnom zateznom silom. Ribolovci imaju običaj da za neke istegljive strune kažu da su bolje kad malo "obajate", što u suštini nije tačno. Ni jedna struna starenjem ne postaje bolja. Istegljive strune nakon prvog kidanja van čvora postaju manje istegljive i lakše pucaju na čvoru, ali im se nosivost smanjuje i vremenom postaju nepouzdane.

   Čest uzrok neželjenog kidanja strune prilikom ribolova je umanjena nosivost usled oštećenja. Prolazak opterećene strune kroz provodnike i preko vođice prihvatača nije opasan ako površina dodira nije pohabana. Dotrajali i ižljebljeni vršni provodnik štapa ski daglatki površinski sloj strune, smanjuje joj prečnik, a sa njim i nosivost. Osim toga prilikom varaličarenja pri dnu struna prolazi preko tvrdih neravnina različitog porekla, izložena je oštricama školjki ali i zubima grabljivica. Nema te monofilne strune otporne na sečivo školjke i oštre štučije zube. Postavljanjem petnaestak centimetara kevlarskog predveza iznad varalice postiže se zaštita niti od pregrizanja, ali nema zaštite veće dužine strune od različitih uzročnika habanja. Zato na kritičnim terenima strunu treba što češće kontrolisati i vizuelno i propuštanjem između palca i kažiprsta i oštećene delove obavezno odstraniti da bi se izbegla neprijatna iznenađenja. Isto važi i za oštećene provodnike i za vođicu strune koje odmah po uočavanju oštećenja treba zameniti, jer već nakon nekoliko prolazaka strune preko oštećenja ona više nije pouzdana.

   Monofilne strune se proizvode u svim bojama, od providne do potpuno crne, a upredene od bele do tamnih nijansi zelene. O uticaju boje na uspešnost u ribolovu postoje suprotna mišljenja ali se većina ribolovaca slaže da boja nije toliko bitna koliko prečnik strune. Monofili većeg prečnika skraćuju daljinu izbačaja, vibriraju u bržoj tekućoj vodi i ometaju vibracije manjih voblera. Osim toga, stvaraju veći otpor i veći višak strune između varalice i vrha štapa i time ometaju pravilno vođenje varalice i ublažavaju kontru. Po nekim iskustvima, za bistru vodu treba koristiti prozirne strune, za muntu je nebitno, a u uslovima smanjene vidljivosti treba koristiti fluo-strune zbog lakšeg vođenja varalice na mesto očekivanog napada. Ovakav pristup je prihvaljiv, naročito gledano iz riblje perspektive, jer one strunu vide odozdo i ako nije većem kontrastu sa bojom neba, struna je za nju teško uočljiva. U salmonidnoj, izuzetno bistoj reci Gacki, potočne pastrmke uopšte ne zaziru od fluo-žute-zelene strune. Verovatno nisu obaveštene da ta struna nije za tu vodu. Uglavnom, čvrstih pravila kada je boja u pitanju, nema.

   Izbor strune za varaličarenje zavisi od težine, metoda ribolova i uslova na ribolovnom mestu. Za laki varaličarski ribolov koriste se strune prečnika 0,18 - 0.25 mm i nosivosti do 5kg, za srednji ribolov 0,25 - 0,30 mm, nosivosti do 8 kg, a za teški slatkovodni ribolov varaličarenjem, strune prečnika do 0,45 mm i nosivosti preko 10 kg.

   Za površinski ribolov koriste se istegljivi monofili male memorije, kojima se postižu dalji zabačaji lakših varalica. Kada se varalica vodi u srednjim i dubljim slojevima, naročito teži leptiri, kašikaste varalice i tonući vobleri, moguće je korišćenje manje istegljivih monofila. Prilikom varaličarenja pri dnu džigovanjem, najbolji rezultati se postižu tanjim, malo istegljivim - tvrđim strunama, otpornijim na abraziju pri čemu je boja od manje važnosti. Preporučljivo je u ribolovu varalicom uvak imati jednu ili dve rezervne špulne sa različitim strunama, jer se izbor često vrši na samom ribolovnom mestu u zavisnosti od brzine rečnog toka, konfiguracije i vrste dna, daljine i dubine na kojoj se riba kreće i od vrste ribe koja je u tom trenutku aktivna.

Iz knjige "Varaličarenje na rekama i jezerima" - Dragana Radojevića, uz saglasnost autora