Varalicar.com

Letnje varaličarenje smuđa na Velikoj Moravi

Psssst… Smuđ lovi

Beše to “daleke” 2006. godine. Mobilni zvoni, javljam se, a moj ribolovački ortak Vlada sav ushićen viče: “Aco, upecali smo smuđa, ima ga oko 5 kila, na kukuruz, čekajući šarana!“. I tada je sve počelo. Prijatno iznenađen, sa mislima tipa “opa, smuđ u Moravi”, prvog slobodnog vikenda uputio sam se na to mesto, gde smo dotad upecali gomilu šarana, krupnih skobalja, lepih klenova i nekoliko dobrih somova. Slabo napadnuto, daleko od civilizacije, sa mnogo krša na dnu, sve vreme je krilo i Njega. Beli Mister Twister Grub leteo je ka sredini toka. Nakon nekoliko “letova”, slab udarac blizu obale, nekoliko kratkih drilova i moj prvi “zuba” je bio na obali, težak tačno 3 kg. Od tada je prošlo 5 godina, a moravskog smuđa smo u letnjem periodu bezmalo apsolvirali…

Pošto živim i radim u Nišu, a vreme mi slabo dozvoljava da tokom nedelje izađem na Nišavu ili obližnju Južnu Moravu, svoje neradne dane često spajam sa vikendom i provodim u rodnom Paraćinu. Na tom delu Velike Morave pecam od malena, potez od preko 20 km obale znam gotovo u prste, pa tako i ne volim da ono malo slobodnog vremena koje imam trošim na upoznavanje novih. Tako su se kockice složile negde početkom avgusta, nakon završenog posla na prelomu 12. broja ovog magazina. Vodostaj je danima bio idealan za omiljenu lokaciju. Pakujem se i furam za Paraćin, uz obavezno kontaktiranje ortaka Vlade. On me već spreman čeka, pa smo u sredu 3. avgusta uveče bili na našem mestu. Ovaj put dogovor je bio da pecamo do kasno uveče, možda čak i tokom cele noći, jer njegovi izlasci do ranih večernjih sati nisu urodili plodom. Pravila su jasna, a ima ih samo tri: 1) spuštanje do mesta u tišini, 2) ribolov u tišini i 3) bez komunikacije tokom ribolova, samo gestikulacija – u tišini.

Taktika je prilično jednostavna: pošto smuđ leti na ovom mestu udara u obali iliti pod nogama (bukvalno na 2-3 m od obale), koristili smo plitkoroneće i srednjeroneće voblere jače vibracije. Negde oko 20 h, kada je sunce već zašlo iza obližnjeg Juhora, čujem pljuskanje kod Vlade, okrećem se i vidim da zamara solidnog smuđa. Mučenik se nešto uopšte nije borio, izgleda iznenađen time što ga je snašlo, pa je nakon nepun minut bio na obali. Zagrizao je Alex Costu srednjeronca od 7 cm bele boje i zelenkastih leđa (dekor Da Dace). Vaga je pokazala 3,6 kg. Dosta smo izlupali kamenjem po obali, sevali blicem i lampama na glavi pa je nakon još pola sata pecanja bilo jasno da su se ribe poplašile i otišle iz lovišta, a možda je i prošao cug.

Sledeće večeri, ista me(s)ta, isto odstojanje. Mrak je već uveliko pao, a moji uporni zabačaji raznoraznih plivača i srednjeronaca nisu urodili plodom. Znam da je tu, ali ni čvrk. Odjednom, 10 metara ispred sebe opažam dešavanje na površini: beg sitnih kedera bez ikakvog raubovanja (coktanja) odaje Zubu. Pogled ka kutiji, a u njoj nekako drugačije “svetli” Rapalin Minnow Rap 11, inače dubokoronac (najverovatnije je najviše svetleo jer je jedini u SFC dekoru :D). Bacam ga ispred sebe u tačku dešavanja, povlačenje, blag udarac, kontra… Za divno čudo, ovog puta malo borbeniji zubonja, oduševio me sa nekoliko drilova. Prihvatanje meredovom, vaganje. Bio je težak 4,6 kg.

Narednog dana sam, srdit zbog posla, morao nazad za Niš. Vlada je dobio još jednog do 4 kg na istog Alexa, a jedan mu se otkačio na Calypso Fantom 6 srednjeronca. Onda je riba prestala da se javlja, verovatno su je vrućine navele da promeni lovište ili vreme lova. Sve u svemu, 5-6 lepih dana aktivnosti moravskog smuđa, koje smo fino iskoristili. Poslovne obaveze nekako uvek pokvare ribolov. Dok čekam na naredni neradni period, da podelim malo teoretisanja sa vama…

Moravska regata

Smuđ se nije mnogo pecao na Moravi u periodu procvata Titove industrije u uzvodnim gradovima. Poznat kao riba koja ne voli zagađenu vodu, nije trpeo “Rubin” iz Kruševca i njemu slične gigante. Po dobrom vinu poznati Rubin, poznat je moravskim ribolovcima i po velikom zagađenju iz osamdesetih. Tada je uginulo gotovo sve što je plivalo po Moravi, a fabrika je morala da, pored ogromnih kazni, kupi i ribu za poribljavanje. Još mnogo uzvodnih postrojenja zagađivalo je našu prelepu reku, dok se nije desila žalosna 1991. godina. Tužan period za sve nas, ali gašenje mnogih fabrika i smanjenje obima proizvodnje behu radost za smuđa. Dunavski zubonja tada se odlučio na lepu uzvodnu regatu Moravom, pa dokle stigne. A stigao je Južnom Moravom do Leskovca, a Zapadnom do Kraljeva, uz poneku ribu koja je sigurno otišla i dalje. Naravno, najgušća populacija je bila i ostala u Velikoj Moravi. Dobrodošao nazad, gosn. barone!

Nije smuđ u Moravi nikada živeo slučajno. Nije se slučajno ni vratio. Prosečni primerci pecani ovde teško budu ispod 3 kg. Poznate su prijave i od 9,5 i 10,5 kg. Poprilično velike ribe za reku neuporedivo manju od Dunava. Zna Morava da čuva velike i krupne somove, ali ma koliko da ih ima, opet su malobrojniji nego u Dunavu. Ovo daje prostor staklenookom da u svojoj prosečnoj veličini od oko 5 kg bude ultimativni moravski predator. Niko mu ništa ne može, sem, naravno, jedinog neprijatelja: čoveka. Obilje hrane po moravskim virovima i zatokama kao dodatna pogodnost čine ovu reku gotovo idealnim staništem za njega. S proleća ona zna da podivlja i nabuja pa su i mesta za mrest po mnogobrojnim napuštenim šljunkarama, zalivima i ulivima pritoka dodatni bonus. Gde ćeš lepše?

(Mikro)lokacija

O lokacijama gde se smuđ kreće ili lovi napisano je mnogo toga i sve se svodi na gomilu teoretisanja manje ili više potvrđenog u praksi. Smuđ, poznat kao izuzetno migratorna riba, menja svoje stanište kako mu se ćefne. Niz faktora utiče na to gde lovi ili upražnjava ljubav. Jedan od bitnijih je temperatura vode. Poznat kao grabljivica koja ne trpi ekstremno toplu vodu, leti ga nećemo naći u zalivima ili u toku sa slabim strujanjem. Tada zna da se nabije u hladn(ij)u maticu bogatu kiseonikom i iskulira dan, sve dok ga večernje zahlađenje ne pomeri u lovište. Poznat i kao noćni lovac, sa dolaskom mraka prilazi obali i kreće u svoj pir. Mesta gde ćete ga noću najčešće naći su moravski kamenjari i duži šljunčani potezi, najbolje oni kod kojih je obala strma, a dubina uz obalu znatno izražena, sa umerenim tokom. Ukoliko je na obali oboreno stablo, mesto iza ili ispred stabla je još bolje! Gomila krša u vodi koji vam non-stop kida voblere, džigove, glavinjare? Odlično! Tu je i zuba! Da, znam, nerviraju i mene kidanja. Hvala onom gosn. Weedlesu za patent!

Od izvora dva smuđ(ić)a

Podvodni izvori, riblji “klima uređaji”, mesta gde stalno izvire voda relativno konstantne temperature posebna su mesta gde smuđ (pa i njegov plen) leti voli da se zadržava. A zimi? Takođe! Okolna voda hladna, a ova malo toplija… Tek, ribi odgovara da se kreće i lovi u blizini ovakvih izvora. Ali kako ih naći? Često su uočljivi i na samoj obali. U nekom od kamenjara kamenje je donekle razmaknuto sa malo šodera između. Šoder je mokar celog dana, a sve oko njega suvo! Iskopajte ga. Za pola sata će se napuniti vodom. Garant! Naravno, ako je nivo vode u ravni sa rekom, ne očekujte da ste otkrili nešto epohalno. Onda je to rečna voda… Ali ako je nivo viši, pa još ako je voda hladna, velike su šanse da ste uboli jackpot! Ovako vidljiv izvor najčešće je deo mnogo većeg, podvodnog, koji se produžuje u tok. Mesto gde mi najčešće pecamo izgleda upravo ovako. Ako nema vidljivog izvora, krenite rano ujutru obalom. Na jednom mestu deo reke isparava drugačije od ostatka, stvarajujući zagonetnu izmaglicu? Umočite noge. Malo je hladnije? Ako ste hrabriji pa zaronite, primetićete svež fin šoder, koji se vidno razlikuje od muljevite okoline. To je to!

C(m)ok

“Slušaj kako cokće… Šaran! Uzima insekte sa površine, zato neće na kukuruz!”. Eh, koliko sam puta ovo čuo od ribolovaca na Moravi. Onda priđem i objasnim im da je to smuđ ili, još bolje, momentalno reagujem plitkoroncima. Prava je milina pogoditi moravski smuđevski cug. Traje kratko, retko duže od sat, ali uglavnom onoliko dovoljno koliko da se može upecati barem jedan. Ponekad ga ima manje, ali ako ubodete veliko jato ili ste našli odlično lovište, iznenadićete se brojem “coktova”. Ovo je gotovo najlakši pokazatelj aktivnog smuđa. Ali, često je situacija znatno drugačija. Jednostavno, zuba ničim ne pokazuje da je tu. Nema apsolutno nikakve aktivnosti na površini ili je ona minimalna. U takvim danima, najbolje što može da vam se dogodi je da vidite mali beg sitne ribe, bez raubovanja napadača. Tada u igru ulazi izmena sa klupe, dubokoronac ili srednjeronac.

Prezentacija

Jednostavna. Zabačaji mogu biti svakojaki, poprečno na tok, uzvodno, nizvodno. Iako to najviše zavisi od pokazatelja gde se javlja riba, nekako najbolje se pokazala sledeća prezentacija: vobler zabaciti na nekih 45 stepeni nizvodno, pustiti da plivač odmota onoliko kanapa koliko vam se čini da je dovoljno, zalerovati ga vodenom strujom i onda vući paralelno sa obalom. Simple as that! Tvič plitkoronac, tvičujte. Džerk zadžerkujte. Kako god, sve dok se eksperimentiše – dobro je! Ne valja odabrati jedan te isti pristup i satima samo tako pecati. Srednjeronce i dubokoronce voditi od sredine toka i paziti da ne kače. I to je to. Nešto komplikovanije? Pa da, ali sa drugačijim montažama ili tipovima varalica. Kod voblera je to jednostavno tako. Brzina vuče: sporo, brzo, srednje. Zavisi od trenutnog raspoloženja smuđa, najviše. Ja, recimo, nikada nisam dobio ribu na sporu vuču, iako se kolege na nekim drugim lokacijama i rekama kunu u ovakvu prezentaciju. Ovde uvek pali nekako srednja…

Čime da pecam?

Štapom malo jačim od prosečnog smuđevskog. Nije da taj vaš 30-gramac ne može da izvadi moravskog zubu, može, ali ova je reka malo jača. A i prosečna riba je veća. Sve ostale poznate definicije po pitanju tipa štapa za lov smuđa voblerom važe i ovde. Recimo da vam treba malo mekši štap od onog za džig. Pitanje korišćenja pletenice ili najlona ovde je vrlo diskutabilno. Ko jednom proba pletenicu, teško se vraća na najlon, ali ovde možda baš treba. Riba najčešće udara nedaleko od ribolovca. Najlon će odlično  amortizovati dinamične begove krupnog zube, ali je pitanje da li će omogućiti udici da probije masivnu koščatu vilicu krupnog smuđa… Pletenica je probija, a što se amortizacije tiče… onda na scenu stupa mekši štap. Uglavnom, treba sve ove parametre uzeti u obzir, pa naći idealnu sredinu. Značaj pravilno podešene (i kvalitetne) kočnice ne moram ni da spominjem. Za udice, zna se – ako nisu Owner, Gamakatsu, VMC… oštrač je obavezan deo pribora. Pa i ako jesu. Vobleri? Neću o njima da pišem. Već su napisane studije o tome. Dovoljno je reći: minnow i shad. Od deep runnera do plitkoronca. Od 6 do 15 cm. Pa kako mu je volja. Boja? E, tu bismo mogli da kažemo koju. Verovali ili ne, sve dosad izvađene ribe upecao sam na “belu” varalicu. Ne baš celu belu, ali sa belim stomakom i/ili belim bokovima, dok su leđa bila neke druge boje. Recimo šartre. Ili fluorescentno žuta – SFC (po Rapali). A bacao sam narandžaste, crne, crvene, plave… Ma jok. Što belja, to bolje.

Grana Miljenko, graaaana

Kada sam upecao poslednjeg smuđa, udarac mu je bio veoma slab. Osetio sam nešto kao “češanje” voblera o granu, uz brzo otkačinjanje. Naravno, reagovao sam kontrom, kad − riba je tu! Smuđ često zna da oprezno uzme varalicu pa tako prevari ribolovca slabim udarcem. Tako mi je i Vlada prepričao njegov slučaj: “Dok sam vukao varalicu, osetio sam kao da sam zakačio u grančicu. Malo sam jače povukao, ali nisam udario pravu kontru jer nisam osetio mrdanje ribe. Nastavio sam sa motanjem, kad ono, ne osećam rad voblera. Da li sam zakačio travu? Brzo sam krenuo da namotavam da izvadim vobler, kad “on” krenuo da se otima. Op, dril, op, još jedan, pa na površini smuđ od bar 5 kila! Ja kontru, ali kasno, već je krenuo da protrese glavom i varka ode pored mene u travu…”.

Naravno da ovo nije pravilo i da aktivni smuđ zna da i te kako jako udari na vobler. Ali neretko se sve izdešava upravo ovako. Stoga, za svaki slučaj, lupajte kontru, na sve sumnjivo i… Bistro!

P.S. Poslednje, 4. pravilo: Tišina!

Piše: Aleksandar Milićević, “Spin & Fly” tehnički urednik

Objavljeno u magazinu “Spin & Fly”