Ultralight na moru

More. Za nas iz duboke unutrašnjosti, koji smo ga i u mnogo srećnijim vremenima posećivali najviše jednom godišnje, oduvek je bilo velika enigma, a često i izvor ribolovnih frustracija. Svega desetak dana godišnje u špicu turističke sezone, bez barke, često bez bazičnog poznavanja terena na kom će loviti, uz upitno riblje bogatsto na toj lokaciji… Osim ovih objektivnih problema, razlog neuspeha i nezadovoljstva su često i prevelike ambicije, tj. orijentacija ka vrstama riba koje ni mnogo iskusniji morski vukovi ne love baš lako, pogotovo ne u vreme turističke sezone.

Pošto sam znao koliko uzaludna može biti potraga za krupnijom grabljivom ribom za vreme godišnjeg odmora, optimizam mi i nije bio na visokom nivou, čak sam ozbiljno vagao da li da uopšte i nosim pribor. Dilemu mi je rešio drugar i kolega urednik sa foruma sajta Varalicar.com, Sandro iz Šibenika. Upitao je šta planiram da nosim od pribora i šta i gde mislim da lovim. Na moje nećkanje i odgovor da možda neću ni pecati, usledilo je: “OK, nemoj ništa nositi, vidimo se u Šibeniku, spakovaću ti jedan od svojih štapova i nešto probranih varalica. Ne prihvatam ne kao odgovor!”.

Osim nekoliko saveta koje mi je dao sam Sandro, prvo sam na internetu detaljno proučio satelitske snimke mesta u kom ću boraviti, a to je bio Supetar na otoku Braču, pregledao razne forume, fotografije, pogledao gomilu snimaka na You Tube, a na prvoj pauzi u Hrvatskoj kupio aktuelni broj Praktičnog Ribolova i pročitao tekstove o ribolovu na moru. Poneo sam i masku za ronjenje, vrlo bitan deo opreme za upoznavanja terena i vrsta riba, i svakodnevno je koristio za izviđanje.

U Šibeniku sam od Sandra dobio štap, i to ni manje ni više nego Japanca Maria Stedy Spinning, od 9 stopa, težine bacanja 10-50 grama. Bio je uparen sa Daiwom Infinity Q 3000 50-th Anniversary Edition, napunjenu nekom od japanskih struna. Tu je i Rapalin Sling Bag sa dve kutije većinom površinaca i voblera, te više kesica raznih silikonaca i olovnih glava, uz koture fluorocarbona za predveze i još dva vešto odabrana broja Praktičnog Ribolova sa tekstovima koji će mi koristiti. Fantastičan komplet i ogromna usluga, za koju ću prijatelju biti večno zahvalan.

Još u fazi priprema, znajući da je bolje ne nadati se kapitalnim ulovima i atraktivnim ribljim vrstama, mnogo vremena sam posvetio tekstovima i snimcima koji se tiču ultralight varaličarenja na moru. Ovakav ribolov trenutno u svetskim okvirima doživljava pravu renesansu. Suština je upotreba laganog pribora, malih varalica i maksimalno uživanje u brojnim udarcima i lovu sitnijih morskih riba.

Bla(ma)ža i kljun(ovi)

Ključna tačka i prekretnica ovogodišnjeg pecanja, koja je rezultirala time da veći deo vremena pecam malim džigovima, desila se pri prvom izlasku na vodu. Kao nepopravljivi optimista, ustao sam pre svitanja i zapucao na lukobran supetarske luke, koji je izgledao kao najbolje mesto, najbliže dubinama i krupnijoj ribi. Počeo sam ribolov većim površincima, budan sanjajući napad brancina, zubatice ili nekog trećeg atraktivnog morskog predatora. Uskoro je napad i usledio, ali nažalost velikog belog Chatterbeasta nije napala ni jedna od riba kojima sam se nadao. Nije to bila ni neka od mnogih vrsta koje ne bih ni prepoznao, nije bila ni ajkula, nije bila čak ni riba! Napad je mučki, iz vazduha, podlo i neočekivano izveo veliki braon galeb! Ipak, primetio sam ga pre nego što je pokupio moju varalicu, a ono što je celu situaciju učinilo još smešnijom, beznadežnijom i glupljom je bila moja reakcija. Zbunjen, umesto da “iskurblam” varalicu najbrže što mogu, odlučujem da prestanem sa vođenjem, jer mi se iz nekog čudnog razloga javila genijalna pomisao da će galeb odustati. Naravno, on ne samo da nije odusto od napada već je sa oduševljenjem prihvatio činjenicu da je potencijalni plen stao i ‒ kljunom pokupio moju “zaru”! U neverici puštam da nosi, nadajući se da će ptičurina ukapirati da je to plastika… Međutim plastiku su Japanci naoružali oštrim trokama i galeb je sam sebe zakačio. Nema nazad…

Srećom, sve se dešavalo u cik zore, kada apsolutno niko normalan, a takvi su izgleda bili svi na ostrvu osim mene, nema na pameti ništa osim spavanja, pa niko nije mogao ni da vidi epsku bitku koja se odigrala. Uspeo sam da ptičurinu oborim u vodu i dovučem blizu obale. Ona se naravno opirala i mlatila toliko da je uspela da nabode i drugu trokraku u krilo, a pri samoj obali je počela i toliko glasno i uporno da kreči da me je sama pomiso na taj zvuk još pet dana lišavala svake želje za pecanjem na površince. Elem, galeba sam nekako dovukao do obale i ni sam ne znam kako uhvatio za već neki deo tela, te posle još 5-6 minuta rvanja, dreke i opšte agonije uspeo da peanom oslobodim udica i pustim. Ulov nisam slikao, tako da mi možete samo verovati na reč…

Ultralight zabava

Došao sam sebi posle umivanja u moru, polusatne pauze i popijenih pola litre vode iz ranca. Kutiju sa površincima sam zatvorio, latio se kesica sa silikoncima i počeo da čačkam dno priobalja raznoraznim imitacijama malih ribica na najmanjim džig glavama koje sam našao. Nadao sam se bilo kakvom ulovu ne bih li skrenuo misli sa ornitološkog podviga… Štap (i mašina) baš i nisu bili ultralight, ali “japanac” je toliko dobro urađen da je bez problema detektovao kontakt sa dnom i najmanjih glava koje sam koristio, a bile su teške otprilike 3 grama. Osim kontakta sa dnom, štap je ubrzo do moje ruke preneo i prve oštre i nervozne udarčiće stanovnika priobalnog kamenjara, koji su za početak rezultirali samo otkidanjem komadića Swamura One Up Shada od 2 incha. Posle desetak takvih nerealizovanih udarčića, mog šedića je nešto zaustavilo, a ubrzo posle kontre preda mnom se zakoprcala i prva lovina ‒ neizbežna pirka, ribica divnih boja, sa upečatljivom plavom tufnom na boku, koju sam posle zagledanja i slikanja brzo vratio moru. Podsetila me je na moje ribolovačke početke i ribolov iz ruke, još krajem osamdesetih… Pirke su u narednim danima bile najčešća lovina, pre svega zahvaljujući svojoj brojnosti, ali i činjenici da, za razliku od mnoštva ribica koje će napadati i grickati vaše silikonce, ima nešto veća usta, konkretnije napada i pravi je grabljivac. Što se slatkovodnih riba tiče, pravi je pandan bandaru. Prosečna lovna veličina je na većini mesta oko desetak santimetara, ali uz dovoljno strpljenja i vremena na vodi i dvostruko duže pirke nisu redak ulov.

Otprilike na svaku desetu pirku moje mini silikonce je uzimalo i ponešto drugo, tako da sam uspeo da ulovim i nekoliko knezova, šparova i paukova. Lista riba koje je moguće uloviti ovom tehnikom je veoma duga, pogotovo ako se, osim ribolikih silikonaca, koriste i oni koji oponašaju crve i slične beskičmenjake. Berkley Gulp je tu najpristupačniji i ima bogatu ponudu kvalitetnih mamaca, a otišli su toliko daleko da ih čak prave i od biorazgradivih materijala. Japanci, koji su naprosto poludeli za ultralajt varaličarenjem, takođe prave hiljade modela vrlo lovnih silikonaca. Isprobao sam, osim pomenutih Sawamura, i Keitech Easy Shinera i još neke gume kojima ni ime nisam zapamtio. Sve ih karakteriše izrazito lep rad, moderan dizajn i činjenica da su svi bogato zasoljeni i aromatizovani, a većina ih je napunjena i još nekim hemikalijama, feromonima i čudima u čiju se analizu, kao ni u cene, ne bih upuštao.

Ulove donose i obične gume, pa sam tako lepo lovio i na malog Zoom Flukea, a slično je moguće proći i sa bilo kojom gumicom koju inače koristimo za bandara ili pastrmku. Najbolje su mi se pokazali beličasti ili providni dekori sa obaveznim šljokicama. Vođenje može varirati od klasičnog sitnog džigovanja sa ili bez pauza, pa sve do ravnomernog motanja u odabranom sloju vode, koje, istini za volju, daje i najslabije rezultate. Pošto su sitni knezovi, šparovi i lumbraci pravi zubati majstori za kidanje guma, preporučljivo je voditi gumice malo agresivnije i brže, bez predugog ostavljanja na dnu, gde ih mali napasnici lako nalaze i upropašćavaju. Ipak, na terenima gde je te siće manje, sporo vođenje može doneti i ulove brojnih vrsta riba koje bi malo ko svrstao u klasičnu varaličarsku lovinu, a tu su svakako najatraktivnije orade. Silikoncima sam pokušao da prevarim i iglice, vođenjem pod površinom sa dosta cimkanja i one su ih napadale više puta, ali nijednu nisam uspeo da zakačim jednokrakom udicom. Zahvaljujući kontinuiranim ulovima, osećao sam se opušteno i prijatno i ispitivao nove i nove pozicije i zahvaljujući toj dinamici provodio na vodi više vremena nego što bi bio slučaj da sam u pokušajima lova krupnije ribe nekoliko puta zaredom ostao bez ulova.

Topwater adrenalin

Počeo sam da primećujem i neke pravilnosti u kretanju sitne ribe, a peti dan pecanja je obeležio događaj koji je po drugi put obrnuo dalji tok mog ovogodišnjeg pecanja. Sedeo sam u luci u rano jutro, čačkao pridneni pojas i lovio pirke kada sam video jato sitne riba kako izlazi iz plićaka, kao i prethodnih dana u to doba. Ovo jato je bilo mnogo veće nego obično i sporo je izlazilo na otvoreno zbog talasa koji su se digli od noćnog vetra koji je duvao sa kopna. Ubrzo sam ispod tog jata ribica primetio i krupnije ribe koje su se držale po strani, samo s vremena na vreme napadajući jato po njegovom rubu. Prvo sam pokušao da ih prevarim malim silikoncima, pa voblerima, pa različitim vođenjima… ali ništa nije dalo rezultate. Na kraju sam se vratio površincima i to Water Monitoru, tonućoj zari koja mi je bila poznata od ranije. U nekom petom-šestom povlačenju video sam tamne senke kako ga prate i srce mi je zakucalo brže. U sledećem zabačaju sam promenio ritam vođenja i nešto je par puta pokušalo da pojede Monitora i promašilo. Sad mi već i ruke podrhtavaju. Još jedan zabačaj, malo sporije vođenje, senke se opet dižu iz dubine i BAM! Nepogrešivo i odlučno kupljenje sa površine, kontra i riba je tu! Mnogo je ozbiljnija od svega što sam lovio prethodnih dana. Lepo se bori, presijava, vuče i menja pravac. Privlačim je malo bliže i prepoznajem brancina, srećan sam kao malo dete. Bio je odlično zakačen, iz usta je virila samo glava površinca. To koristim da ga obazrivo štapom podignem na betonsku obalu trajektnog pristaništa, jer rukom nisam mogao dopreti do ribe. Štap je to odradio bez muke, a ribi dugačka tačno 50 cm i teška preko kilograma našla se na suvom.

Nažalost, cela akcije je privukla i nekoliko znatiželjnika, koji su se, za razliku od mene koji sam pecao malo udaljen od ivice obale da ne bih bacao senku na vodu, naslagali na ivicu obale da gledaju i komentarišu. Posle nekoliko zabačja ponovo sam primetio senke ispod varalice, ali sada su se držale dosta dalje od obale i nisu prilazile, zahvaljujući publici. Bacao sam dalje i pokušavao da isporovociram još koji napad, što mi je ubrzo uspelo, Monitora je napalo par riba odjednom I, posle nekoliko promašaja, jedna od njih se zakačila, ali ubrzo i spala. U sledećem zabačaju se sve ponovilo, ali riba je ostala na udici. Ubrzo sam po skokovima i ludim begovima shvatio da na udici nije brancin, već zubatica, koju su dobar deo izvlačenja pratile još dve slične ribe. Posle divne borbe je vadim, duga je 47 cm, slikam se i primoran sam da prekinem ribolov, jer je publika postala još brojnija, a razni saveti još glasniji…

Ulovi su me osokolili, pa sam predveče ponovo izašao naoružan površincima i uz par promašaja ulovio jednu iglicu. Galebovi su ponovo pokušali da me istraumiraju, ali na njihove napade sam odgovorio spremno i brzo im izvlačio površinca iz dometa. Sutradan sam ulovio još jednu iglicu i uporno pretražujući priobalje ponovo primetio dve krupne riba kako prate Water Monitora, prišle su gotovo do mene, ali nisu se odlučile na napad. Tu je do izražaja došla tonuća zara, kad sam prekinuo povlačenje, počela je da polako propada, bljeskajući bokovima. Jedna od riba je na to munjevito reagovala i pokupila varalicu. Bio je to ponovo brancin, nešto manji od jučerašnjeg. Borba je bila divna i kratka, na moju žalost i dovoljno bučna da otera njegovog većeg parnjaka.

Popodne sam za ispis ulovio nekoliko pirki.

Sledeći boravak na moru ću sigurno iskoristiti za neke nove eksperimente sa malim silikoncima, a površinci će biti spremni ako se u blizini pojave i veće ribe. Pokušajte da kombinujete ove tehnike, ultralajt će biti lak i zanimljiv, pogotovo ako pecate pravim kompletom, a topwater vas može nagraditi krupnim ulovima i lepim borbama. I čuvajte se galebova!

Piše: Miloš Elek

Objavljeno u magazinu “Spin & Fly”, br. 19, 2012.