Varalicar.com

Una, jedna jedina

Mnogi od nas su odrasli čitajući priče o mladicama. Ipak, izuzev onih koji žive kraj mladičarskih reka, malo je pecaroša koji su imali priliku da “kraljicu bukova” osete na štapu. Među takve spadaju i članovi Varaličar.com i Spin & Fly fishing team-a. Ipak, vesti o postojanju revira gde mladica ima toliko da svaki iole vešt varaličar može za nekoliko dana ribolova da upeca poneku došle su i do nas…
Priliku da “upišu” svoje prve mladice imali su Robet i Darko tokom leta 2009. I zaista, vratiše se sa revira “Buk” prepuni utisaka i, najvažnije, sa slikama svojih prvih mladica. Već tada su znali da će se na Unu vraćati iznova i iznova.
Za leto 2010. bilo ja planirano da sa njima krene i ekipa iz Niša, ali se sticajem raznoraznih okolnosti ti planovi izjaloviše, pa ekipa u sastavu Robert, Darko i Paja krenu put Une 17. juna, a Nišlije Fika (moj otac), Dušan i ja, 4. jula. Kako se prva ekipa provela, ali i šta su sve zaključili nakon dva boravka na Uni, saznajte u redovima koji slede (piše Darko), a da li su i Nišlije bile uspešne – u nastavku, iz Gocijevog (virtuelnog) pera.

Povratak upisanih
Na Unu smo se “navukli” onog momenta kada smo joj boju videli! Bože zdravlja, viđaćemo je često. Brojali smo dane, sate, kao onomad kad smo klinci bili, pa “spavam još toliko i toliko”, a noć pre pecanja – najduža moguća. Ipak, ni Anijeve ribolovačke priče, ni naše prošlogodišnje iskustvo, nisu nas mogli pripremiti za ono što nas je u našem drugom boravku na Uni čekalo.

Smiraj dana. Sunce je odavno zašlo iza obližnjeg brda, a dnevnog svetla je bivalo sve manje. Smestili smo se u čamce, a Anijev komentar: “Odsad bez buke… “, shvatili smo toliko ozbiljno da mi se čini da smo i onaj zvuk kod zatvaranja kopče na varalici gušili prstima. Sa prvim svicima, pojavila se i “ona”… Ali je možda bolje reći “one”. Voda oko nas je “vrila” dok smo narednih sati bili svedoci nečega što možemo porediti samo sa migracijom lososa, koju smo toliko puta gledali u stranim dokumetarcima. “Ona”, međutim, nije nikuda “migrirala”. Bila je kod kuće. Iz vode je iskakala iz nekog samo njoj poznatog razloga.

Poučeni prošlogodišnjim iskustvom, odmah smo se bez previše razmišljanja bacili na džigovanje. Robert je počeo silikonskim šedom, dok sam ja jedva dočekao priliku da malo obnovim gradivo džigovanja sunđerastim pešom. Na kraju strune peš od nekih 40-ak grama, a u ruci novi-stari Sportex Kev Pike od 9 stopa, uparen sa Ticom Taurus 4000. Ani je, smestivši se na pramcu, sve to pažljivo pratio, pa je ubrzo usledila dobronamerna kritika: “Manji skokovi. Peš je riba dna i retko se od njega odvaja, a kada to i čini, to bude u skokovima od svega nekoliko centimetara. Jedan okretaj ručice na mašinici više je nego dovoljan da dočara prirodno kretanje peša. Lov pešom je vrhunac varaličarenja mladice. Uverićeš se i sam… “. Da, da… i jesam! Nepun sat kasnije, dok sam usavršavao tehniku vođenja ovog, naizgled beživotnog komada sunđera između unskih sedri, usledio je toliko snažan udarac da sam doslovce jedva zadržao štap u ruci! Kroz glavu mi odmah prođoše one priče tipa: “Peš je prirodni neprijatelj mladice… jede ikru… ova ga napada iz čiste agresije i kad nije gladna… “. Uf, ako je sudeći po ovome, bilo ono istina ili ne, ona njega zaista ne voli!

Te i sledeće noći sam loveći pešom izvadio dve mladice (70 i 80 cm), uz niz promašaja i spadanja. Mogu slobodno reći da je od tog prvog silovitog udarca sunđerasti peš moj novi najbolji “prijatelj”, bar u lovu mladice.

Daleko od toga da mladice nismo lovili i drugim varalicama. Robert je najviše vere polagao u silikonske šedove domaće izrade, dok je Paja bio uporan u bacanju gabaritnijih glavinjara. Za ovu priliku Paja nas je opskrbio finom količinom svojih “domaćih” šedova u veličinama od 13-14 cm, a kolega Peja iz Kikinde svojim kreacijama, koje su prvenstveno namenjene dunavskim smuđevima. Loveći ovim varalicama, za tri noći imali smo ukupno četiri ribe od 70-ak cm u proseku.

Ipak, varalica koja nas je verovatno najviše iznenadila je Orkin Oskar. Robert, kojem je Oskar u poslednjih godinu dana u više navrata spasio dan, za ovu priliku je poneo dva pakovanja najvećih Oskara, dugih 15 cm. I zaista, ni ovog puta ga ovaj “deadbait” nije izneverio! Poslednjeg dana na Uni zadesila nas je kiša koja je padala veći deo popodneva. Pred sumrak se vreme umirilo, dok se iz daljine još čula grmljavina. Mladica se više nije dala videti na površini. Bacali smo po istom “receptu” veći deo večeri, bez ikakvih dešavanja. Bili smo spremni da prihvatimo poraz, kad je Robert prijavio sumnjivo “dešavanje”. Još dva zabačaja na isto mesto i riba je zgrabila Oskara! Borba dostojna unske mladice, nakon koje se riba uskoro našla u meredovu. Polažemo je na dušek u nameri da je oslobodimo varalice, ali – gde je varalica? Mladica je, naime, toliko duboko progutala Oskara da smo se u momentu uplašili da joj nema spasa. Ipak, udica bez kontrakuke je znatno olakšala vađenje, pa se tek neznatno povređena riba vraća pod sedru.

Ovo bismo verovatno pripisali slučaju i količini ribe koja se u tom momentu nalazila u buku da Robert, džigujući onako “po dunavski” belim Oskarom od 45 g na Erie džig glavi, nije sve ponovio još dvaput! Tako se Oskar, silikonac koji je još otkad se pojavio bio predmet mnogih ribolovačkih rasprava, dokazao i u lovu mladice na Uni, tamo gde svici najavljuju “cug”, a mladica ima dovoljno za svačiju ribolovačku dušu.
Golovi u nadoknadi vremena
Znajući sve ovo napisano na prethodnoj strani (hvala Darko!), krenusmo na Unu opskrbljeni Željkovim sunđerastim peševima od 30 i 40 g, Orka silikoncima (Šed 14 i Oskar 13 i 15 cm, dok Orka silikonske pеševe greškom zaboravismo), džig glavama težine 28 do 50 g sa udicama 5/0 i mnoštvom velikih voblera (Ružno Pače, Goran, Antax…). Sudeći po ulovima naših kolega, skidanje mladičarske “đane” nije trebalo da bude problem. Ipak…
U sumrak prve večeri nas naš domaćin Ani i vodič Brico odvedoše čamcima na buk nizvodno od sela Halkići. Ani nam iskusno podiže moral pred varaličarsku bitku života: “Ovo vam je najbolji mladičarski vir u Evropi. Pecajte onim varalicama kojima najbolje umijete i ulovićete mladicu”. Bacali smo i bacali, ali prve večeri ne beše ništa. Zorom poranismo na vodu sa mladičarskim priborom i opet – ništa. Sutra uveče – ništa! O, zaboga, zar ćemo biti “najgori od sve dece”, jedini koji ovde nisu upecali mladicu! Ani se blaženo smešio i potpuno samouvereno govorio: “Nema veze, upecaćete sutra. Niko se odavde nije vratio bez ulova mladice”.
Dođe i to poslednje, treće veče. Bili smo na vodi oko 20 h. Imamo još četiri sata ribolova i – kraj. To je to. Pred nama je “odlučujuća treća utakmica”. Pred očima mi je treći meč u grupi sa SP, Srbija-Australija. Treba nam pobeda, potrebni su nam “golovi”, a ne “nerealizovani udarci”. I zaista, prva šansa, udarac, kontra (obrnut redosled nego u fudbalu), lepa borba i uskoro u čamcu imamo prvu mladicu ekspedicije! “Strelac” je Dušan. Riba je napala Željkovog peša. Vreme: 21 h. Sasvim dovoljno da se i Fika i ja upišemo.
22 h, ništa. 23 h ništa. Ulazimo u poslednji sat našeg ribolova, a ni ja ni Fika nemamo mladicu. Pola sata do ponoći, minuti ubrzano ističu. Za ova tri dana smo pecali mladice oko šesnaest sati i sve se, eto svelo na poslednjih trideset minuta. Pretočeno u 90 fudbalskih minuta, trenutno smo u 88-om, a potrebna su nam dva gola. Deluje kao nemoguća misija, ali je Boginja Sreće te večeri imala drugačije planove za nas…
Napokon, i ja imam udarac! Riba je zgrabila Orka Šeda od 14 cm na glavi od 28 g i udici 5/0. Privlačim ribu, Brico rasklapa dušek, puni ga vodom. Mladica je tu kraj čamca i naš vešti vodič je iz prvog pokušaja hvata rukom za rep! Dok pravimo nekoliko fotografija čujemo Fiku koji iz drugog čamca dovikuje: “Evo je!”. Jedna mladica u ruci, druga na štapu! Gde to može na Balkanu? Samo kod Anija na Uni! I Fika vešto prizemljuje ribu, tešku blizu 4 kg, čini se malo veću od Dućkine i moje. Slikanje, puštanje, veselje, čestitke i sudija (Ani) svira kraj – ponoć je!
Ne verujemo šta nam se desilo. Uhvatili smo svi po mladicu, od toga dve u poslednjim trenucima pecanja. Imali smo sreće? Ili smo jednostavno pecali na pravom mestu, gde zaista svako može da uhvati mladicu? Meni se čini – oba! Kako bilo, jedno je sigurno: dolazimo opet!

Vobler za pastrmku, nimfa za sve

Kada mladicu pecate do ponoći, legnete negde oko pola 2 i navijete sat za pola 5, onda preko dana treba da – spavate! Ali kako spavati pored onakve reke? Dućka i Fika još i prespavaše koji sat oko podneva, ali ja baš nikako. Elem, ako spadate u sličnu grupu ludaka koji mogu da pecaju osamnaest sati dnevno nekoliko dana zaredom, a nameravate da posetite Unu, onda vam sigurno treba i poneki savet šta pecati preko dana.
U Uni ima pastrmke, to svi znamo. Ipak, ako “ubodete” kristalno bistru vodu i sunčano vreme, pa još jul, male su šanse da joj preko dana vidite pegu. Ipak, ako žrtvujete rano jutro (deo dana kada mladica slabije radi nego uveče), možete očekivati lepe ulove. Isto važi i za sumrak. Iskoristite poslednji sat dana i probajte da ulovite unsku “pjegavu”. Tražite je u bržoj vodi ili ispod slapova, gde voda peni. Na ovom delu Une pastrmke su prosečno teške preko kilograma, uz realnu mogućnost da udari riba od 3-5 kg, pa se ne igrajte slabašnim priborom. Ja sam u te svrhe poneo St Croix Avid od 2,6 m t.b. do 28 g, Shimano Stradic 2500 i upredenicu Climax od 10 lb. Sa tim kompletom sam bacao voblere od 5 do 9 cm, manje sunđeraste peševe, leptire do broja 4, čikade, glavinjare… sve to namenjeno krupnim pastrmkama, ali ujedno i dovoljno snažan pribor da savladam manju mladicu. U sumrak drugog dana sam na Rapalu Countdown 7 BT upecao prelepu potočaru od oko 40 cm, koja je udarila na brzom prelivu nekih 30 m daleko od mene i pružila mi lepu borbicu.
Ako podneva sam pecao light kompletom (St Croix Avid 2,29 m, t.b. do 10,5 g, ista mašinica i PowerPro od 5 lb). Njime sam hvatao klenove prosečno teške 200-300 g, a najviše primeraka sam dobio na relativno veliku varalicu, dubokoroneći Alex Ritmo 4. Dućka je takođe tražio klenove na većoj dubini, a njegova dobitna varalica beše mala silikonska glavinjara.

Ipak, klenolov mi je uskoro dosadio, a i zašto pecati “glavonje” kad ih imam i u Nišavi, na kilometar od kuće. Zato sam se namerio da pecam ono čega kod mene nema (bar ne u tolikom broju) – plotice! Ipak, znao sam da lov “planinskih bodorki” varaličarski priborom neće biti laka rabota. I zaista, uz mnogo truda najviše što sam postigao je to da nekoliko riba nateram da krenu u pravcu moje silikonske nimfice, ali je napad izostao. Jaka i turbuletna voda je otežavala vođenje nimfe na olovnoj glavi od 2 g, dok je ona duplo teža tonula prebrzo, a plotice su se vrzmale u srednjim slojevima. Brzo sam uvideo da će biti potrebno malo “majmunisanja” kako bih nimficu pravilno prezentovao: pronašao sam mesto gde su krupne plotice (prosek 2 kg) bile u dubini ispod jedne vrbe i – popeo se na nju! Sačekao sam da se poplašeno jato smiri i vrati u hlad, a onda krenuo da im zavodljivo cimkam nificu ispred noseva, ovog puta na pravoj dubini, u srednjem sloju. Dugo su plotice ignorisale nimfin ples, a onda je naišla jedna naočigled znatiželjnija riba, krenula ga nimfici i gricnula je, kao da hoće da proveri da li je ovo čudo za jelo. Munjevito sam kontrirao, baš kada je nimficu prevrtala usnama, ali je nisam zakačio. Šteta. Ipak, i time sam zadovoljan – dokazao sam da se ova riba uz malo truda može ciljano varaličariti, a uz veliki izbor nimfica različitih oblika, veličina i boja verovatno se može pronaći neka koja će im se svideti..
Dok sam pecao plotice primetio sa da klenovi sa mnogo više interesovanja “gleduckaju” nimfice. Za njih je već palila drugačija taktika, džig glava teška svega 1 g, ali i drugačija nimfa: potpuno crna, koju su glavonje (očekivano) napadale odmah po padu na površinu. Bilo je to veoma zabavno pecanje koje mi je za nepun sat donelo bar pedeset udaraca!

Na kraju sam spazio još jednu ciprinidu koja bi se lepo mogla nimfariti – potočnu mrenu (Barbus peloponnesius), i ovde na Uni, kao i kod nas u Srbiji, pogrešno zvanu “krkuša” (prava krkuša – Gobio gobio – je ono malo dosadno ripče koje zovemo govedarka ili govedarac). Jata potočnih mrena su se okupljala u pojedinim rupama na dnu i njuškama rila po šljunku u potrazi za larvama insekata. Bio sam uveren da će im se silikonska nimfica dopasti, samo me je brinuo dobar njuh ovih riba (za šta su zaslužna dva pare izuzetno osetljivih brkova), kojim bi lako mogle da (bukvalno) nanjuše prevaru. Započeo sam ribolov roze nimficom na glavi teškoj 2 g i rezultat nije izostao – mrenice su se okupljale oko nje i alavo je grickale. Brzo sam zaključio da treba malo da skratim telo nimfice i isečem poneki pipak, kako bi je lakše progutale. Ovako frizirana nimfica je već bila pun pogodak! Za kratko vreme sam uhvatio nekoliko komada, a onda probao na realističnu braon nimficu na glavi od 4 g. Na nju sam takođe uhvatio nekoliko riba težine do 100 g, što mi je bilo dovoljno da zaključim da se alave mrenice sa velikim uspehom mogu varaličariti. Cela fora je bila u tome da nimfu vodim blizu dna, lagano je kočim (kao kod pecanja skobalja na plovak) i sve vreme lagano cimkam vrhom štapa, kako bi podrhtavala i mrenicama se činila kao nešto “zgutativno”.

Džig sa nimficom možete jednostavno zavezati za kraj strune, što nije loše rešenje ako pecate monofilom. Ipak, ako pecate (skupim) upredenim strunama, ovakva montaža može da rezultira gubljenjem dobrih 10-15 m strune po jednom pecanju, zbog čestog kačenja džiga za dno i kidanja. Rešenje je prilično jednostavno, preuzeto sa pecanja smuđa: na kraju upredene strune se veže mala virbla, a na nju se veže providni monofil (najbolje fluorokarbon) manje nosivosti od upredenice (ili se krajevi monofila i upredenice direktno povežu pomoću Blood Knot-a), i na kraju monofila se veže džig. Prilikom kidanja puca monofil, i tako čuvate skupu upredenicu, a pri tom i imate veće šanse za ulov nepoverljivih riba, zbog manje vidljivosti monofila nego upredene strune. Ako često menjate džigove, na kraj monofila stavite malu kopču.
Ipak, problem nastaje kada nimfu želite da zamenite voblerom. Kako nije praksa da se pri pecanju skupim voblerima sistem namereno slabi, kopča na koju se kači vobler se najčešće vezuje direktno na upredenu strunu. I šta sad? Grickalica u ruke, seci i vezuj kopčicu. Pa kad vraćaš nimfu opet isto, samo suprotno (jedina dobra stvar je ta što se, ako se za spajanje koristi vrtilica, sistem vrtilica-monofil-kopča ne mora rastavljati, već se pažljivo spakuje u neki džepić i koristi ponovo). A kako ne kidati i vezivati baš ništa prilikom ove promene?
Jednostavno! Na kraj upredene strune vežite kopču, kao da pecate voblerom i – pecajte voblerom. A kada hoćete da probate na nimfe, skinite vobler i na kopču okačite vrtilicu, pa na nju vežite monofil i džig. Kod sledeće zamene džiga voblerom jednostavo skinite vrtilicu sa kopče, sistem vrtilica-monofil-kopča odložite u džepić i stavite vobler.

Damin gambit
Revir “Buk” dugačak je oko 2,5 km. Na njemu, kao i većem delu srednjeg toka Une, smenjuju se prelivi dubine do 1,5 m i bukovi prosečne dubine 3 do 5 m. Varaličari i mušičari su u obavezi da vraćaju svoj ulov, dok plovkaroši mogu poneti do 6 komada mrene, skobalja, klena i plotice zbirno. Ciljani lov mladice je dozvoljen samo uz prisustvo vodiča. Ovo je garancija da će upecana mladica imati pravi tretman: nežno prihvaćena (rukom za rep ili adekvatnim meredovom), položena na vlažan dušek, što pažljivije oslobođena udice, ne predugo fotografisana (imate 30-ak sekundi za foto session, pa šta napravite – to vam je) i na kraju pravilno puštena, sa glavom uzvodno, kako bi se krv što pre osvežila kiseonikom.
Kontrola na reviru je stroga i bukvalno niko nema šanse da odnese mladicu. A ako se usudi da to pokuša i bude uhvaćen, čeka ga sudija za prekršaje koji odlično sarađuje sa ribolovačkim udruženjem i ne dozvoljava da se krivolovac olako izvuče. Sve to rezultira time da u svakom buku u ovom reviru ima prosečno pedesetak odraslih mladica, odnosno da ih na ovih 2,5 km ima verovatno između nekoliko stotina i hiljadu komada.

A ovo nije jedini deo Une gde su mladice (i druge ribe) pošteđene izlova, već postoje i takozvani “zabrani”, gde je svaki vid ribolova trajno zabranjen. Ovi zabrani se najčešće nalaze na delovima toka kroz gradove, što ima višestruki smisao. Kao prvo: lako se čuvaju. Kao drugo: delovi toka reka kroz gradove su inače pod tolikim pritiskom sportskih ribolovaca da tu ribama zaista treba posebna zaštita. Kao treće, ako u svemu uspete, usred grada imate reku bogatu ribom, što deluje kao jako lep prizor za šetače i razvija svest kod pecaroša da vode mogu biti bogate ribom ako se adekvatno čuvaju i riba ne izlovljava u prevelikom broju.

Zdravom logikom lako dolazimo i do najlepšeg rezultata svega ovoga: umesto da se pare ulažu u veštački mrest riba, ovde se novac ulaže u čuvanje ovakvih delova reke. Ako to odradite kako treba, vi praktično imate jata od po više stotina odraslih riba koje svakog proleća izlaze na mrest. Upravo to rade sve one silne mladice iz 2,5 kg dugog revira “Buk”. A od toliko mladica bude veeeooomaaa mnogo mlađi, što isključuje potrebu za veštačkim mrestom. Ne treba ni pominjati koliko su ribe prirodno izmrešćene u reci genetski i na svaki drugi način ispred onih dobijenih veštačkim mrestom. Ovakva divlja matična jata imaju i sve druge riblje vrste koje žive u zabranima.
Pogled na Unu ispod mosta u Bosanskoj Krupi nam to dokazuje: pedesetak plotica teških prosečno 2 kg, među njima nekoliko mrena od po 3 kg, nešto klenova, poneka potočna pastrmka… A koji kilometar nizvodnije, ispod jednog mosta gde nije zabran, svega nekoliko plotica do kilo, nijedna mrena, nijedna pastrmka, poneki klenčić… Tako za plotice, vrstu koja se u čitavom Dunavskom slivu smatra ugroženom, važi slično kao za mladice: imate bar jedno garantovano jato od stotinak riba koje će u proleće napustiti svoj mali raj pod mostom, krenuti na mrest i dati desetine hiljada malih plotica. Praktično samo ovo jedno jato “poribljava” dobrih desetak kilometara Une.
Iskreno se nadam da će i nadležni za čuvanje riba u Srbiji “prepisati” od kolega iz Bosne, jer ovaj princip “poribljavanja” deluje daleko najbolje od svega što sam ja video. Zamislite vir na Velikoj Moravi gde živi stotinu polno zrelih somova koji se rigorozno čuvaju. Jedan takav vir gde važi “uhvati i pusti”, pa jedan takav vir gde je svaki vid ribolova zabranjen i npr. desetak takvih virova na celom toku Morave, što ukupno ne čini više od 5% toka ove reke. Koliko bi mlađi dali ovoliki somovi? Recimo dovoljno da se celokupna populacija somova na Moravi za manje od pet godina utrostruči! A naravno da bi u ovim zabranima utočiste našla i matična jata mnogih drugih riba, poput šarana, štuke, smuđa, deverike, bucova… Sličan primer se može primeniti i na manjim rekama veličine Ibra ili Nišave, gde bi u zabranima jačala matična jata skobalja, mrena i klenova i svake godine izlazila na mrest.

Računica je jednostavna: žrtvujete 10% reke, kako biste na preostalih 90% imali više riba, dobrim delom poreklom iz mresta one strogo zaštićene manjine. Klasičan šahovski “gambit”, gde gubite na kvantitetu (broju virova), ali dobijate na “tempu”, hrabro ulažući u budućnost vaše ribolovačke “partije”.

Tekst priredili: Darko Bokanić i Goran Tokić

Objavljeno u magazinu „Spin & Fly“ broj 6, avgust/septembar 2010.