Varalicar.com

Žuti grgeč

Kada bi se u Severnoj Americi napravila anketa o najsportskijoj i najatraktivnijoj slatkovodnoj ribi, svakako bi mrtvu trku vodili: steelhead pastrmka, obe vrste bassa (velikousti i malousti), maski i stripper (stripped bass, rockfish). Ali kada biste postavili pitanje koja je riba najomiljenija širokim narodnim masama, laka za uloviti i najpoželjinija na tanjiru, jednoglasni pobednik bi bio Perca flavescens – yellow perch, ili, u prevodu – žuti grgeč.

Izgled i poreklo

Yellow perch je na prvi pogled identičan našem bandaru, ali je ipak nešto izduženijeg tela i bez crne mrlje na dnu leđne peraje. Bokove mu krasi 6-9 jarkih crnih pruga, uz povremene krupne pege na gornjem delu tela. Ostalo je isto kao kod evroazijskog grgeča: glava, veličina i oblik peraja, osim, naravno, dominantne boje tela, iskazane u samom nazivu vrste.

U jezerima, životne i prehrambene navike žutog grgeča i našeg bandara se mnogo ne razlikuju. Dok su manji, žive u jatu, a oni retki primerci koji dožive duboku starost (5-10 godina) žive odvojeno od jata. Ove samce bi bilo pravilnije nazivati ”samicama”, pošto su sve kapitalne ribe – ženke. Atribut mužjaka je atraktivna obojenost, naročito u vreme mresta.

Uz očigledne podudarnosti u izgledu, i genetika potvrđuje da su ove dve vrste bliski rođaci. Štaviše, do sredine sedamdesetih godina prošlog veka severnoamerički grgeč je smatran geografskom podvrstom običnog evroazijskog grgeča (Perca fluviatilis). Tek tada je, na osnovu razlika u skeletu kičmenice i leđnog peraja, od osnovne vrste odvojen yellow perch – žuti grgeč (Perca flavescens).

O ovim dvema vrestama postoje dve teorija: prva kaže da je njihova evolutivna linija zajednička (sestrinske vrste), a druga da je američki grgeč direktni potomak evroazijskog. Prelazak sa azijskog na severnoamerički kontinent se mogao odigrati preko oslađenog severnog dela Atlantika (u periodu između dva ledena doba) ili još ranije, preko danas nepostojećeg Beringovog zemljouza – pre njegovog prekidanja. Postoji, inače, i treća vrsta ovog roda, veoma stara, endem Balhaškog jezera (Kazahstan), Perca schrenki.

Staništa

Da je prelazak kroz poluslanu vodu bio moguć, nagoveštava i danas prisutuna tolerantnost žutog grgeča na umeren nivo soli u vodi. Na istočnim obalama Severne Amerike, velike populacije ove ribe su uobičajena pojava na ušćima velikih reka u okean, u bočatim vodama, gde provode većinu svog života. Ove velike kolonije se u proleće grupišu u brojna jata, koja instikt vodi uz reke u plitke razlive, gde se krajem marta izmreste i potom vrate nazad u ušća.

Druga, još brojnija životna staništa ove ribe jesu stajaće vode, velike i male, i to one sa nešto hladnijom vodom u toku leta, zbog čega ovog žutog grabljivca nećete naći u stajaćicama na jugu kontinenta.

Yellow perch u jatima nastanjuje i Velika Jezera, pa ga zbog velike brojnosti čak i komercijalno love, i to ne bez razloga. U ovom, što se ribljeg mesa tiče, probirljivom delu sveta, fileti ove ribe su izuzetno cenjeni. Odsustvo sitnih kostiju, blag i prijatan ukus, veoma nizak procenat masnoće (a visoka hranljivost), “krivci” su što se godišnje na hiljade tona ove ribe proda restoranima i ribljim tržnicama.

I pored visoke cene fileta (skuplji su i od lososovih), potražnja za njima daleko nadmašuje kapacitete ekosistema, tako da ga, za potrebe tržišta, uspešno gaje i u specijalnim ribnjacima.

Rekordi

Ako je ekosistem pogodan, prosečna težina ulova koju možete očekivati će biti između 50 i 150 grama (jednogodišnje i dvogodišnje jedinke), uz veoma retke primerke iznad pola kilograma, i ekstremno retke – teške iznad kilograma.

Severnoamerički grgeč, u principu, dostiže tek polovinu rasta našeg bandara. Pregled rekorda svake američke države daje bolji uvid u to: od njih pedesetak, u tek pet država rekordna riba teži preko 1,5 kg, dok su najteži ulovi trećine država sa spiska ispod 1 kg.

Apsolutni rekord svih vremena težio je 1,91 kg, a ulovljen je pre više od sto godina u državi New Jersey.

Uzrok malih šansi yellow perch-a da dostigne kapitalne dimenzije jesu svi vodeni grabljivci. Razna istraživanja su pokazala da se, u vodama gde ima žutog grgeča, ishrana američkog smudja (walleye) oslanja i više od 50% na njega, a štuka i bass tek neznatno zaostaju za tom cifrom.

Tehnike lova

Ovu, za ribolov veoma zahvalnu ribu, možete loviti kederom i svim standardnim organskim mamcima, ali se sa velikim uspehom lovi i varalicom.

Rado će napasti male voblere prezentovane blizu dna, leptire i najmanje kašike, a moja malenkost je imala najviše uspeha na sićušne tvistere i ostale ”mini–prevare” izrađene od silikona. Verovatno najpopularnija metoda lova je na ledu – vertikalnim džigovanjem. Tu postoje desetine raznih modifikovanih i specijalizovanih džigova, kašikica, pilkera, čikada i plastičnih crvića, a često će napasti i veće varalice, namenjene walleye–u ili štuki.

Ribu sa slike ulovio sam nedavno, ispod prikazane brane, na tvistera srednje veličine, montiranog na jig glavi težine 8 grama. Ova lokacija je zanimljiva jer je dom netipično velikom broju vrsta riba, od kalifornijske pastrmke do šarana. Dubina bazena je od 2-4 metra, dno je pretežno stenovito, ali ima nekoliko delova sa glinenim i peščanim dnom, tako da su ovde različite vrste našle svoj dom. Temperatura vode u plitkim delovima leti ume osetno da poraste, ali pastrmka i bandari to dobro podnose, zbog velike količine kiseonika u vodi koja potiče od podvodnih izvora, što se i vidi na ovom zlatnom grgeču od 510 grama, mom najnovijem rekordu.

Nakon što je pozirao na nekoliko fotografija, rešio sam ga zubobolje, izmerio mu težinu i pustio nazad u njegovo vodeno carstvo, da na miru završi pripreme za mrest.

Uz malo sreće, možda se i ponovo sretnemo.

Neša Stanojević

Objavljeno u magazinu „Spin & Fly“ broj 4, april/maj 2010.